Metak i pendrek 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Naravno, pozvao se na Jasenovac koji je ponovo zona komfora svake javno ili tajno angažovane hulje i mentalnog probisveta.

Ustašluk je temeljno opredeljenje nove srpske elite koja manipuliše žrtvama, i dehumanizuje ih pozivajući na nove niskosti i zločine.

To je to prokletstvo spojenih sudova.

U izmišljenoj različitosti postajemo isti.

Relativizacija je polazna tačka svake laži, i svake zločinačke namere.

Basara je jedini naš pisac koji svakodnevno poziva na istinu i preispitivanje.

Njegovi su sudovi tačni i kad nisu, zahvaljujući njegovim namerama, talentu i estetici, i kad ta estetika zahvata telesne izlučevine, a one su antropološka supstitucija razuma i prosvećenosti.

Basara je jedini naš pisac koji razume mehanizme lokalne stvarnosti dok u hroniku svakodnevice prodire kolonoskopijom. To je njegovo pravo, privilegija i obaveza. Ima pravo i ministar da mu odgovara „istom merom“.

Ali rasprava s te strane, u ovom slučaju, i u bezbroj sličnih, prelazi u govor mržnje.

Imali smo presedane u slučajevima Stambolić, Ćuruvija, Đinđić, Ivanović.

Svaki poklič te mentalne papazjanije svetosavlja, radikalizma i staljinizma na drugoj strani obavezno ostavlja mrtve i ranjene.

Ministarstvo je donelo političku odluku koja knjigu Ive Goldštajna stavlja na nedićevski indeks. Palili bi oni knjige i punili Sajmište, ali je i njihovo prošlo.

Da li su u krugodvojkaškom slavskom zabranu doneli odluku koja je i antisemitska? Logikom kojom se Basari iscrtava meta na čelu, i takva podlost bi postala legitimna, ako se već postavljaju najniža, najpodlija pitanja.

Gadosti koje se Basari svakodnevno dopisuju i pripisuju, iz komentara na internet izdanju ovih novina preselile su se i na papir.

Ne tvrdim da je to smeće deo uređivačke politike koju ne komentarišem jer je ponekad pametnije odustati, uostalom novine su, sve, odraz stvarnosti o kojoj Basara divani.

Danas je i poslednje uporište.

Samo se svi, ili skoro svi, prave kako Basara i njegove poruke zapravo ne postoje. Nije se desilo.

Nema ni reakcija spisateljica, pisaca, kolumnista, analitičara, javnih radnica i radnika, ovih-onih.

Sve se svrstalo u dve kolone koje predvode dve ličnosti dobro poznate domaćim i inostranim organima gonjenja, od kojih nam jedan krade sekunde, a drugi godine, a misle i govore sve isto, ako je samo slično, i onda je isto. Ima i ona peta, ruska, iz nje se ulazi u sve institucije svetovnog i duhovnog života u kojima se krčme džabaluk i murdarluk, a cvetaju tikve.

Istina se ovde ne zasniva na činjenicama, važno je ko ih je izrekao.

Ako je država častila Basaru, u jednoj turi, čast je i čitati ga. Diplomatija je samo jedna od iluzija za prostotu. Nadležno ministarstvo samo je stanica milicije. I inostranih dela, i kulture, da rade metak i pendrek.