Podrška Vučićevoj predsedničkoj kandidaturi 650 uglednih javnih ličnosti (sve s perserkom Zemunskog klana) poziva na „najbolju saradnju“, i podrazumeva divljenje nesputanoj vlasti staljinističko-maoističkih epigona vođenih najbanalnijim ličnim kompleksima.

Vučić je 2012. raspolagao dovoljnom legitimizacijom za platformu modernizacije i evropeizacije. Nije mu valjala Vesna Pešić. Panović obnoć smenjen jer je Kesić etalon opozicione medijske klovnovijade. A valjaju Dačić i Vulin. Omanuli smo s Francuskom, slupali se u Makedoniji. Ali će Srbija skuplje i od Rusije i od Kine platiti Putinove poraze u Francuskoj i Makedoniji, ili kinesku ulogu u Severnoj Koreji.
Rusiji i Kini se može, da nekažnjeno ubijaju novinare, likvidiraju političke protivnike, da satiru hiljade života. Godišnji zbir žrtava državno-partijskog terora u Rusiji i Kini gotovo da je jednak žrtvama Mauthauzena, nacističkog logora koji je crnokošuljaš zvanične srpske politike demonstrativno napustio hineći ljutnju zbog kosovske zastave. (Šutanovac podsetio da Vulin nije služio vojsku, ako je i to važno, a u Srbiji nažalost jeste.) Isti Vulin je koalicioni partner i srpske i kosovske vlade. Incident kojim je Vulin izbrukao Srbiju podsetio je, nažalost, i na odgovornost za koncentracione logore i etničko čišćenje u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Nakon hapšenja, u januaru, rođenog brata Aleksandra Jablanovića, Vulinovog partijskog saradnika i koalicionog partnera upravo opozvane kosovske vlade (pod optužbom da je „učestvovao u proizvodnji i rasturanju 2,8 kilograma marihuane“), Vulin se štaviše sve glasnije dernja, i preti. I pri svemu ovome je apsolutno nevažan, zapravo je na Vučiću da donese važne odluke, koje se odnose i na profil i ulogu SNS-a u budućoj vladi, i opštem karakteru politike.

„Najbolja saradnja“ s Rusijom i Kinom iscrpeće ono malo ekonomskih i društvenih resursa koje je Vučić uspeo da aktivira nakon povratka na vlast. Kad obrazovanje dece poverite Zurokliću i Lipkovskom, praktikumi za život postaju Informer i Treće oko. Nije čudno da za sobom ostavljamo političku generaciju koja je, umesto tri meseca, marširala tri nedelje, tražeći smenu svakog i svih, ali nesposobna da formuliše bilo kakav politički zahtev koji bi vodio suštinskoj promeni. I Vučić i svi mi da budemo zabrinuti zbog njihovog neuspeha, toga odsustva snage, upornosti, ideja, političkog karaktera. (Usput, RST i Pink, koji nam se obraćaju kao da smo mentalno zaostali, kreiraju saradnici svake vlasti, pretvarajući svaku vlast u svoje lične sluge i poltrone.) Ništa sve ovo ne valja. Svestan sam Srbiju usmerava većina naklonjena viziji istočnjačke despotije. Naši najsiromašniji, najnesrećniji ljudi bili su i u Titovom i u Miloševićevom vremenu „najbolje saradnje“ spremni da ličnu odgovornost i slobode delegiraju „državnom i partijskom rukovodstvu“, i sve tako, dok ponovo ne propadnemo.