Sećanje za budućnost 1Foto: Medija centar

Javnost je i u Srbiji i u Crnoj Gori ipak ostala pretežno uzdržana pred novim pokušajem likvidacije crnogorske vlade, i izručenja Crne Gore Putinovoj Rusiji, nakon neuspeha iz 2016. Bila je namera, da se Crna Gora podeli kao Ukrajina 2014. Crkveno pitanje je u trenutku zaglušilo sva ostala otvorena pitanja.

Ali Crna Gora svoja pitanja, zapisana u pregovaračkim poglavljima, zatvara brže od Srbije. O tome odlučuju institucije iste EU kojoj se, nezadovoljni crnogorskim Zakonom o slobodi veroispovesti, obraćaju i duhovni i sekularni zvaničnici u Crnoj Gori i Srbiji.

Dobre su vesti, da je EU svim zainteresovanim stranama prihvatljiva posrednica u sporu, i da SPC računa na stavove Rima.

Jedna od poslednjih sličnih mobilizacija odigrala se kad je Narodna skupština RS, na predlog predsednika SRJ Slobodana Miloševića, raspisala 7. aprila 1998. referendum s pitanjem: „Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?“ Na referendum je izašlo 5.297.776 birača (73,05% upisanih), odlučilo je 5.017.383 (94,73%).

Naredna mobilizacija odigrala se 1999. Poslednja Miloševićeva mobilizacija bila je ona 5. oktobra 2000, kad je aktivna manjina, suprotno pasivnoj većini (koja se pravila da je gluva, slepa i nema) donela odluku o prestanku njegove vlasti, nezadovoljna izolacijom, siromaštvom i osećanjem nacionalnog poraza. Milošević nije pao zbog loših namera nego zbog traljave izvedbe.

I Vučić je, u proteklim danima, uspeo da se sve njegove traljave izvedbe povuku u drugi plan.

Trebalo je da se zaboravi, da su i novošešeljevska vlast i bojkot opozicija izmileli iz istog zločinačkog režima koji nas ponovo svađa sa svim susedima i odriče naše pravo, i potrebu, da, mali, jadni, kaljavi, pripadnemo evropskim institucijama i zajedničkom evropskom prostoru.

Ako se ni vlast u Crnoj Gori od 1945. nije promenila, otvarala je perspektive razvoja i integracije u kontinuitetu od 1997, i bila relativno uspešna. Nije cinizam, crnogorsko društvo je više optimistično i zadovoljno od srpskog, Crnogorci i Srbi ne beže iz Crne Gore, ali beže iz Srbije. Sistemi kolektivne integracije i bezbednosti, NATO i EU, možda su u raspadanju, ali ni takva preispitivanja ne doprinose rastu optimizma srpskog niti bilo kojeg sličnog društva. Niti je neka kuknjava u tome evroatlantskom svetu.

Nama je potrebna siromašna i funkcionalna država, a ne država koja je sopstvena namera i plen političkih partija i lidera koje formira tajna policija, manipulišući njihovim intimnim kompleksima.

SPC će uzneti svoju duhovnu i intelektualnu snagu ako bude odlučila da se distancira i od srpske, i od crnogorske i od ruske države. Da usvoji srpski književni jezik, stil i govor.

Uzajamnoj nezavisnosti države i crkve doprinelo bi oslobađanje crkvi od poreza, i njeno puno uživanje i sopstvene i državne imovine.