Za Evropu nakon Evrope

Belorusijom upravlja diktatura zasnovana na krađi izbora, potpunoj kontroli medija i ekonomije, progonu, nekad i ubijanju političkih protivnika. Srbija je, sistemski, samoizolovana siva zona, okružena tvrdim šengenskim granicama. Evropske granice su problem i za Srbiju i za njene susede. Za Evropu one su usisivač populizma. Za Srbiju činilac zaostajanja. Beloruski diktator najavio je 2014. izvesno distanciranje od Moskve. Zvanična Srbija je tada ćutala pred ruskim komadanjem Ukrajine, mada priznaje njenu celovitost. Bez obzira na opadajuću popularnost u samoj Rusiji, i slabu ekonomiju, Putin je uspostavio važan uticaj u državama Višegradske grupe, pomogao Bregzitu, podržao katalanske separatiste i neofašiste u Italiji. U Belorusiji i Srbiji su mu potrebni lojalni partneri koji će širiti nestabilnost i nered u susedstvu. Važno je da lideri Belorusije i Srbije zadrže sve Putinove političke osobine.

Lukašenko se suočava sa snažnim NATO prisustvom u susednoj Poljskoj. Ali mu ne odgovara da se sakriva dublje u Putinovoj senci. Integracija s Rusijom učinila bi ga suvišnim. Neprihvatljiva je i evropska integracija. Belorusija i Srbija se suočavaju s teškim izborima kojima i dalje rukovode interesi establišmenta-nomenklature, ali u sve užem manevarskom prostoru, bez obzira na krizu evropskog jedinstva, i bez obzira na Trampa i Bregzit, te dve maligne anomalije koje stavljaju na kocku sudbinu slobodnog sveta. Možda će Višegradska grupa, sa Italijom, nepovratno da odluta u fašizam, nacizam i komunizam. Totalitarizmi su danas uzajamno sličniji nego u Hitlerovim i Staljinovim tridesetim. Ali će se države otpadnice od evropskog demokratskog uređenja suočiti s protivtežom svih koji ostanu vezani za evropsko jezgro, Pariz, Berlin itd. Možda će raščišćavanje Trampovog nereda krenuti upravo od bivše EU: nakon 1945, buduća EU bila je najvažniji američki oslonac, na početku prvog Hladnog rata. Toga kao da su dobro svesni svi naši uspešniji susedi, Hrvatska, Rumunija, Bugarska, Makedonija, posredno i Grčka, Crna Gora, bez obzira na sve unutrašnje i spoljne izazove. Izgradnja alternativa energetskoj zavisnosti od Rusije u nekoliko narednih godina verovatno je važnija od ishoda izbora za Evropski parlament i Komisiju.

Rusija je istovremeno oslonac Vučićevoj koaliciji i ličnoj vlasti, i potencijalno uspešnom opozicionom pokretu koji ne pominje evropsku niti regionalnu integraciju. Odnos vlasti i opozicije postao je klackalica obostrane bezidejnosti. Zašto je važna Belorusija? Lukašenko ne pristaje da Belorusija nestane. U neuporedivo povoljnijem položaju, Srbija nestaje upravo u odsustvu hrabrosti da razvija nov politički identitet: integracijom sa susedima, brisanjem granica, jasnom evropskom agendom bez obzira na institucionalnu budućnost EU. Izolacionističkim strujama u vlasti i opoziciji, koje preuzimaju čitavu javnu politiku, potreban je odlučan odgovor, kako opstati na evropskom putu. Ugovori sa EU zasad su jedina sistemska vrednost koja obećava da Srbija neće biti nedovršena, otpala i propala država.