Neuspeh demokratizacije i tranzicije relativizovao je smisao antikomunizma koji se pogrešno vezivao za osvetničko ponašanje i ekstremne ideologije, a u Jugoslaviji i njenim ostacima sticao karikaturalne osobine. Slično je obesmišljen pojam antifašizma, distanciranjem od antikomunizma, mada su komunistički režimi koristili totalitarna sredstva i simbole u nametanju jednopartijske vlasti i opšte neslobode. Neslobodni su bili i politički nosioci takvih režima. Kosovska kriza potvrđuje da u Srbiji ne postoje autentične prozapadne snage, da se razvijeni svet i zapadno orijentisanim susedima smatraju neprijateljskim, i da se relevantne političke snage u vlasti i opoziciji nadmeću u dodvoravanju najprizemnijim političkim porivima i partnerstvu s Rusijom, Kinom i njihovim satelitima (Belorusija, Severna Koreja, Kuba i sl.).

Miša Brkić je nedavno izneo jedno od suštinskih pitanja naših sloboda i ekonomskog, time i svakog drugog razvoja. Mi smo još uvek na kraju XIX veka, kad je, osnovana 1894, proradila Beogradska berza, koju je „iz decenijskog dremeža trgao specijalni akcionarski fond Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) koji je rešio da plati modernizaciju Berze i srpskim kompanijama približi mogućnosti koje pruža tržište kapitala“. Brkić, međutim, smatra da, bez obzira na finansijsku i ekspertsku podršku, Berza neće uspeti da animira tržište kapitala, niti da utiče na brži privredni rast, u odsustvu vladavine prava, u ekonomskom kronizmu i klijentelizmu, u korporativnoj partokratiji i, dodao bih, u političkom sistemu koji se oslanja na totalitarne globalne sile otpadnice od savremenih demokratskih i tržišnih trendova. Brkić je u pravu, Berza je najveći neprijatelj srpske političke elite. Mi nemamo uspešnih političara čiji koreni, lični, porodični, karijerni, nisu duboko u komunizmu i bezbednosnim mehanizmima koji su održavali taj sistem u dugom trajanju i u uspešnom otporu pritiscima, ali i stvarnoj potrebi, da se društvo otvori, politika demokratizuje, a ekonomija oslobodi.

Brkić dodaje i sledeće: „Zato se jedan od najvećih srpskih privrednika opredelio za Londonsku berzu gde već 15 dana ima svojevrsni roadshow – ubeđuje investitore da ulože novac u njegovu kompaniju i proverava da li je sve učinio da je utegne po međunarodnim standardima. A drugi veliki srpski kapitalista već je odradio pola posla sređujući bilanse i novčane tokove svoje kompanije, neodlučan za jednu od dve berze – Varšavsku ili Londonsku.“ Bez obzira na gubitak imperije, možda i zahvaljujući tome, i bez obzira na Brexit, London je i u XXI veku centar sveta, a globalni politički i finansijski centri koji deluju moćnije i ubedljivije, samo njegovi hologrami. Srpska politika propustila je da se solidariše s britanskom vladom i protera ruske diplomate koje inače razaraju poslednje vitalne snage ovog društva koje se, dezintegrišući Jugoslaviju, opredelilo da uništi Srbiju kako bi opstao Sovjetski Savez.