Ekološki izazov

Dok sam bila mala imala sam jaku averziju prema veštačkim jelkama, onim višekratnim koje se sabiju u kutiju i onda po potrebi izvlače. Tim pre što su u to davno vreme one bile štrkljaste i neuhranjene, sa granama toliko retkim da su pre ličile na metle ili slične sprave za čišćenje nego na važan začin praznika.

Veštačke jelke tog doba bile su jednako nikakve sa ukrasima ili gole, bile su (iz moje perspektive) industrijski oblik ruganja najvažnijem prazniku u godini (najvažnijem verovatno zbog raspusta i poklona). Ukrašene su možda čak izgledale još nesrećnije nego tek izbačene iz svog kovčega u kome su spavale jedanaestomesečnim snom.

Ne znam ko je unapredio tehnologiju izrade celog opusa novogodišnje galanterije, tek sad te veštačke jelke izgledaju kao najzdraviji, najsavršeniji izdanci prirode.

Sa estetske tačke gledišta, rado bih u stan uvela ovo idealno „drvo“. Ta jelka iz časopisa, od plastike izliven proizvod izuzetnih proporcija, u ovoj imitaciji života odigrao bi briljantnu ulogu četinara spremnog da se našminka sjajnim kuglama u dve boje. Već i sama imitacija, odlično bi odglumila atribut početka, nečeg novog što će nam (tako se nadamo, a suštinski foliramo nadanje) doneti godina koja se rađa.

Izbor veštačke jelke bio bi moj doprinos ekološki korektnom postupanju, nekom „zelenom bontonu“. Međutim, ja i dalje ne volim lažnjake, ma koliko bili utegnuti.

Pritom, iako mi se srce cepa zbog prazničnog pokolja četinara, možda želeći da se utešim, stojeći pred teškim izborom (negde između prodavnice i eram pijace), zapitala sam se da li ću više nauditi planeti izborom sečenog mladog stabla ili veštaka od dva kilograma materijala koji se nikad neće razgraditi, dakle koji će pregurati sve katastrofe koje živ stvor ne bi.

Zamislila sam neko naredno leto kad sunce upali Vinču pa počnu da se dime sve te plastične „idealne“ jelke (zajedno sa nizom lampica koje su odradile svoje) i tako odbačene i ljutite počnu da nas truju kao i ostali njihovi drugari (ili genetski rođaci) iz susednih fabrika. Nisam baš ubeđena da ću bolje učiniti planeti birajući da sačuvam život jednog četinara tako što ću izabrati njegov plastični klon.

Naravno, rešenje postoji, mogla bih ponovo da kupim jelčicu sa korenom ili da bojkotujem novogodišnji folklor. U prvom slučaju, biljci bi svakako odzvonilo u nekom trenutku (moj trud u tom pogledu ne daje adekvatne rezultate), a druga opcija mi teško pada, to je možda jedini kontinuitet sa nekim životom koji pamtim kao valjan i pitom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.