Već mesecima pratim razvoj jedne pukotine u asfaltu. Nalazi se u mojoj ulici i u početku se nimalo nije razlikovala od ostalih pukotina koje viđam i kojih je prilično. One, da tako kažem, organizuju interesantnu dekorativnu čipku u sivom horizontalnom saobraćajnom sistemu. Ipak, ova se pukotina pre mesec i po dana izdvojila po svojoj energiji i nesumnjivo nezaustavljivom napredovanju. Ubrzo je postala rupa.
Gledala sam je dan za danom i pratila njen progres. Kao da je oživela i započela prirodnu borbu za ekspanzijom.
Imala sam utisak da je svakog jutra bar malo porasla, ili se produbila, dakle rasla je po sve tri nama poznate dimenzije, jasno, potpomognuta ovom četvrtom koja nam duva za vratom.
Počelo je da se promalja iz njene dubine ponešto skriveno od očiju, a počelo je i da se u nju smešta (akcijom bacanja, nama bliskom, koju ne sprečavaju nikakve regule i pozivi na pristojnost, verovatno zato što ni za jednu ni za drugu varijantu društvene odgovornosti nema interesovanja) sve i svašta.
Ona je dakle rasla, ali se i punila, odozdo ponekom travkom, odozgo ambalažom čipseva, raznih čokoladica i pikavcima.
Tako, kad ujutru pored nje prolazim, sjajem nerazgradive folije ona se cakli i upozorava na svoje postojanje, pre šepureći se dostignutim stepenom razvoja nego upozoravajući kola i pešake (trotinete, bicikliste koji voze napred-nazad nezavisno od predviđenog smera jednosmerne ulice).
Prilično sam uverena da je čak postala ponosna na svoju sekundarnu funkciju, mala, ali vredna deponija.
Neko javno-komunalno preduzeće kome su u nadležnosti radovi na putu dosetilo se da je ta zjapeća rupa gabarita dostojnog da se neko time pozabavi.
Odjednom je nedaleko od nje osvanuo znak „radovi na putu“.
Eto, mislila sam, za koji dan, pojaviće se zakrpa i ulica će dobiti još jednu nepravilnu tufnu od tamnog novog asfalta.
Ta dinamika koja se odvija nama pod nogama veoma podseća na sve ono što je uopšte oko nas, naprsline, rupe i zakrpe.
Ipak, vreme je prolazilo, a zakrpa nikako da stigne.
Rupa je, moram da kažem, osetila da joj se nešto sprema pa se malo pritajila, raste s manje entuzijazma.
Međutim, želeći da pokaže svoju opštenarodnu korist, prima sve više sadržaja.
Komšije i prolaznici se ne bune, bacaju li bacaju i udovoljavaju sebi i alternativnom kontejneru.
Već sam počela da sumnjam u to da je postavljeni znak slučajno ispao iz nekog vozila pa ostao na ulici jer nikog nije briga za izgubljene stvari koje ne staju u džep, kad ono…
Jednog jutra se pojavila i visoka plastična kupa kojom se markira nevolja na drumu.
Sumnjam da je i to ispalo iz kamiona koji opslužuje Beograd signalizacijom različitog tipa.
Bilo kako bilo, eno ih pored već sasvim popunjene rupe-deponije otpacima raznim dva upozorenja da će se neko pozabaviti radovima na sanaciji asfalta, stoje, najavljuju, samuju, dosađuju se.
Samo to i ništa više.
Od majstora ni traga ni glasa.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
