Na paleti iz koje se biraju delovi za fabričku ljubavnicu ima ih na desetine.

Još više me je iznenadila moja umerena ambivalencija prema konceptu uvođenja lutaka za iživljavanje. Da li bih potpisala peticiju protiv ove „naučne“ inovacije? Možda čak i ne bih. Svet je svakako odavno van sebe…

Pretpostavljam da u onoj budućnosti koja mene zanima seksi robotice i roboti (usavršava se i muška verzija) neće zauzeti mesto ljudima u partnerstvu. Zašto? Zato što pored igračaka koje koristimo da ostvarimo svoje fantazije, mi imamo potrebu da koristimo razne mehanizme u kojima ove silikonske čovekolike lutke/lutkani ne mogu da učestvuju. Imamo potrebu da u partnera ubacimo svoje nepoželjne psihološke delove pa da se svađamo unedogled, vezujući se pritom još više. Modeli bradavica mogu da se kopiraju, ali ko će ovaj izazov da reši? Naučnici koji prave lubrikantizovane jezike u laboratoriji čisto sumnjam da su dorasli tom zadatku.

Tvorci nove generacije sklopivih seksualnih radnica diče se idejom da će razvojem industrije seks-robota i njihovom većom dostupnošću na tržištu (cena je trenutno previsoka) smanjiti epidemiju silovanja dece i odraslih. Pa… toliko jeftin argument ne bi trebalo komentarisati. Pedofilima ne treba veštačko telo nad kojim će se iživljavati, već dete izabrano u te svrhe. Za pedofile rešenje nije lutka nego terapija.

Ko će koristiti buduće generacije (dorađenije, da ne kažem sofisticiranije) Samante? Neki… Stidljivi koji nemaju razvijene socijalne veštine i oni stidljivi sa posebnim seksualnim potrebama. Ovima iz prve grupe to može da pomogne da ostanu još dugo izolovani (još izolovaniji), a drugima zaista može da pomogne da smanje nivo stidljivosti… sa lutkama. A kad se osete dovoljno jakima da pređu na žene od krvi i mesa, mogu naravno da ih pomešaju sa onim silikonskim pa da im stid pređe u bes što žive žene imaju neke svoje potrebe i neće da se ponašaju kao lutke. Pre ili posle iskustva sa lutkama, mislim da će završiti na „kauču“.

Zapravo, najviše me je potresla jedna fotografija: seks-robotice sa svim završnim obradama (kosa, oči, bradavice…) okačene na čiviluke. Izgledale su kao leševi. U nekom smislu one to i jesu. Da ne bih došla do toga da su njihovi konzumenti neki oblik nekrofila, zaključiću da ljudima trebaju terapeuti pre nego lutke iz Baltazarove radionice. Ali, to nije ništa novo.