Na kraju pripreme akcije, naučene u dečijim stihovima najprikladnijim kao metod pamćenja ako imate posla sa grupom sociopata, Rajsman podvuče poentu rekavši, „I ubijete sve oficire u vidokrugu“. „Naše ili njihove?“, upita, navodno, u šali a, znamo, više ozbiljno Franko na šta Rajsman odgovori, „Pa, da počnemo od njihovih, a?“. Ko se ne seća priče filma, ona je konkretno nemoguća ali suštinski ne može biti istinitija. Neki izopačeni trust vojnih mozgova u proleće 1944. godine dolazi na ideju da dvanaestoricu osuđenika na smrt ili višedecenijsku robiju (za zločine počinjene tokom služenja vojne obaveze – od ubistava tokom besmislenih pljački, silovanja i prebijanja žena na smrt, do impulsivnih tuča sa smrtnim ishodom i objektivno razumljivih egzekucija nadređenih a nesposobnih) obuči za samoubilačku misiju bitnu za uspeh Dana D. NJihovo učešće je stvar slobodnog izbora, ili možda nije. Nakon scene koja nam prikazuje vešanje u vojnom zatvoru ne možemo da se ne složimo sa Rajsmanom kada, na opasku jednog višeg oficira da su članovi misije mogli da izaberu i drugi put, odgovori, „Niko ne zaslužuje da ode tim putem“. Rekoh, prikradaju se u scenariju teze oko kojih bivaju izgrađeni dosadni, oskarovski i festivalski filmovi. Šta god da je uradilo, ljudsko biće ne zaslužuje takav kraj, to namicanje crne vreće na glavu dok mucavim glasom izgovara, „Žao mi je, nisam namerno“. No, birokratski gledano, svi oni jesu tu po svom slobodnom izboru, ne mnogo drugačije od građana koji su glasali na beogradskim izborima pre davne tri nedelje (i posebno građana koji zaslužuju veliko poštovanje, onih koji su izašli na ponovljene izbore na četiri biračka mesta u opštini Stari grad – ponovljene jer, je li, jedino tu nešto nije bilo u redu – i učinili šta je bilo do njih da odbrane svoj kraj).

Nakon američkih predsedničkih izbora histerični milenijalci kukali su kako Donald Tramp nije njihov predsednik jer je, eto, dobio skoro tri miliona glasova manje od svoje protivnice. No, takva su bila pravila igre, kao što je u tenisu važan broj osvojenih setova a ne gemova. Slično, na primeru beogradskih izbora možemo primeniti sledeće srpsko milenijalsko kukanje: naime, od sedam centralnih gradskih opština – onih u kojima se zaista odvija urbani život – prošla i buduća vlast izgubila je u četiri, ili pet ako pridodamo palilulska izborna mesta sa desne obale Dunava. Te činjenice na prvi pogled mogu delovati tek gubitnički utešno a zapravo su jako važne za događaje koji predstoje (recimo, izmeštanje železničke i autobuske stanice). Do 4. marta bi se opravdanost uličnih protesta mogla negirati argumentom da na njima manjina maltretira većinu od koje je izborno poražena. Sada, međutim, većina ima pravo, možda i obavezu da ustane i buni se. Zašto biste trpeli pogled na penisoidni soliter kada otvorite prozor ako je većina vaših komšija na izborima rekla da ga ne želi? Šire gledano, rezultati izbora podržavaju koncept neke vrste države u državi što bi značilo da valja ignorisati gradske vlasti u onoj meri u kojoj je moguće. Sa strane konzumiranja umetnosti to bi trebalo da bude lako ostvarivo – valjda smo se dogovorili da se Beogradski festival igre više ne sme posećivati? No, kao stvaraoci, nalazimo se pred testom karaktera. Da li ste spremni da se više ne prijavljujete na konkurse za finansijsku pomoć umetničkih projekata koje raspisuje gradski sekretarijat za kulturu? Ako jeste, da li to znači da ćete naredni period provesti u svoja četiri zida, skapavajući od gladi? Vrlo moguće, iako svet 2018. godine nudi alternativne modele za ostvarivanje planova. Kada Čarls Bronson u filmu „Dvanaestorica žigosanih“ uđe u fizički sukob sa brojnijim privilegovanim gadovima, pripadnicima regularne vojne jedinice, on na neki način započinje malu „kikstater“ kampanju. I, gle, DŽim Braun i Klint Voker priskaču mu u pomoć i grupa, barem na mikro primeru tuče u javnom klozetu, izlazi kao pobednik. Došlo je, dakle, vreme za solidarnost, vreme za ličnu žrtvu. Kako izbor, zapravo, ne postoji (setimo se gorepomenutog vešanja) pitanje je jedino na koji način će žrtva biti izvedena ili solidarnost ostvarena. Da li ćete sesti na asfalt i svojim telom ne dozvoljavati kriminalne urbanističke eksperimente vladajuće interesne grupe, time se izlažući hapšenju i višegodišnjem stizanju plavih koverti na vašu adresu? Namerno upotrebljavam drugo lice množine jer nisam siguran da sam spreman na tako nešto. Nije lako odlučiti se za samoubilačku misiju čak i kada je alternativa – podatno ćutanje dok se čeka dželat sa omčom – nedostojna čoveka.