Bez nauke, bez seksa i bez Snežane

U jednoj sceni filma „Enigma“ iz 2001. godine, devojka koja radi u polaznoj tački operacije dešifrovanja, radio stanici koja prima nemačke poruke u Morzeovom kodu, pita glavnog junaka „Ovo što mi radimo jeste važno? Imate neku korist od ovoga? Ovo je ceo naš rat… bip-bip-prokleti-bip…“. No, lako je bilo emotivno uzdrmati gledaoca te 2001. godine, u filmu po knjizi Roberta Harisa i scenariju Toma Stoparda, sa glumicom (pogledao sam) imena En-Mari Daf koja će koju godinu kasnije igrati Elizabetu Prvu a u „Enigmi“ svaki sekund svoje jednominutne pojave iskoristi besprekorno, što je najvažnije, besprekorno za film. Godine 2015. je to naravno, mnogo teže, naročito filmom norveškog reditelja („Headhunters“ iz 2011, zabavna stvar, u isto vreme tip evropskog filma kakav preporučuje reditelja Holivudu) i scenariste debitanta. „Igri kodova“ nedostaje koncentracija pažnje autora na ono što je zaista bitno, nedostaje razumevanje odnosa realnog i fiktivnog, nedostaje, konačno, da ne budem grub pa da koristim reč „pamet“, nešto što se nekad zvalo „šmek“. A opet, rad Alana Tjuringa je tokom rata bio u cilju najmasovnije moguće upotrebe, kasnije, njegove ideje su, opet, dovodile, kroz kućne računare, genijalnu zamisao u stotine miliona domova prosečnih ljudi, pa tako, možda i film o njemu mora biti namenjen masama? Kako je računar putem operativnog sistema prilagođen običnom korisniku tako bi i film kroz izuzimanje objašnjavanja kako nešto radi, kroz izbegavanje dubokog upliva u nečiju seksualnost ili kroz umanjivanje uticaja drugih ljudi koji čine život onoga koji nas jedino zanima valjalo približiti običnom gledaocu? Gluposti, ili što bi Englezi rekli, „bollocks“.

Bilo kakav gledalac ne dobija ništa od svođenja celog Blečli Parka na pet osoba od kojih četvoro, negde od polovine filma, nisu ništa više od Sokratovih učenika čije replike služe samo za održavanje razgovora. U pitanju je scenaristička nesposobnost da se prikaže okruženje u kojem egzistiraju stotine genijalnih ljudi, čime bi ličnost Alana Tjuringa, kao prvog među jednakima, dobila punu potvrdu. Uzmimo, kao mikro primer, ličnost komandera (recimo da bi to na srpskom bio kapetan bojnog broda) Denistona, čoveka koji se šifrantskim operacijama bavio još od Prvog svetskog rata i koji je učestvovao na predratnom britansko-francusko-poljskom sastanku na kojem su Poljaci upoznali svoje saveznike sa dostignućima u dešifrovanju nemačkog sistema Enigma. U „Igri kodova“, rutinski tumačen od strane uvek odličnog i uvek kempi Čarlsa Densa, Deniston je jednostavni vojnik koji ne razume genijalni mozak našeg junaka (usput, rad poljskih naučnika pominje se kao fusnota, više kao tehnička nego intelektualna pomoć). Dešifrovanje mašine „Enigma“ izvršeno je mukotrpnim algoritamskim svođenjem jednačine sa milion nepoznatih, za šta je bila neophodna greška, ili aljkavost nemačkog šifranta. Kako su Nemci svakodnevno menjali šifru tako je i rad svakog jutra počinjao od nule, tj. od ljudske potrage za ljudskom greškom, koja će onda biti učitana u računar, i završavao se ljudskom proverom računarovog pretvaranja nepoznatih u poznate. Opsesija Alana Tjuringa bila je u konačnoj eliminaciji ljudskog bića iz rada računara, u stvaranju mašine koja može više od učitavanja i obrade onoga što joj čovek servira. Sad, ako ja, kao neko ko je završio sa jedva dobrim uspehom društveni smer u gimnaziji mogu da razumem (ili mislim da razumem) princip rada u Blečli Parku onda to može svako, naravno, uz malo želje da razmišlja. Autori filma, pak, drže da prosečan gledalac nema volje da se zamara bilo kakvim razmišljanjem te je njihov Alan Tjuring neko ko ni iz čega servira rešenje zagonetke a njegove kolege oduševljeno promrmljaju „O, bože, u pravu je.“ Jer je, je li, genije.

Malo i o glumcu… Benedikt Kamberbah igra Tjuringa kao osobu sa Aspergerovim sindromom, nesposobnu da tumači osećanja izražena mimikom ili dvosmislenost u razgovoru. Kumberbahov Tjuring, takođe, ne muca jer je valjda procenjeno da bi takav junak umanjio gledaočevo saosećanje. Za razliku od njega, Derek Džejkobi u televizijskoj drami „Breaking the Code“, uglavnom okrenutoj temi homoseksualnosti u Britaniji sredinom 20. veka a opet sa nemerljivo više nauke nego u „Igri kodova“, tumači Tjuringa lako, uz svo mucanje, kao često banalnog čoveka koji voli seks sa mladim momcima i Diznijeve crtane filmove ali kada počne da priča o svom radu jasno nam je sa kim imamo posla. Jasno je, seks i Dizni znače ulaženje u detalje i sama ta kombinacija bila bi odveć riskantna za jedan američki visokobudžetni film 2015. godine. Kao posledica toga, gledaocu se u „Igri kodova“ konstantno servira poluinformacija, u vezi sa svakim aspektom junakovog života. Najgore je kada se tokom gledanja filma o geniju osećate kao idiot iz potpuno pogrešnih razloga.