Foto: Privatna arhiva Videli ste najdebljeg čoveka na svetu kako guta najmanjeg, pa ga ispovrati, bradatu ženu koja govori unazad dok žonglira tarantule, Čoveka Cev, može da se provuče kroz teniski reket – i to, videli ste i sami čudo, onaj stari, drveni! Na kraju, samo za one sa čeličnim živcima, u poslednjem šatoru, normalna osoba bi pomislila, imaginarijum, ali ne, ono što se tamo nalazi je živa istina!
Nakaza sa stotinu glava, sve identične a svaka drugačija, svađaju se i obljubljuju u isto vreme, pričaju isti tekst u isti glas, a onda počnu da se ujedaju i svaka vrišti da je ona ta koja je u pravu.
Ulazak u ovaj šator se dodatno naplaćuje, ali nemoj da se nećkate!
Atrakcije koje ste do sada videli jedva da su predjelo.
ajaće se onaj koji propusti ovaj užas, jer, sad pa ko zna kad!
* * *
Putuje tako za tuđ novac, od grada do grada, svraćajući i do bezkanalizacionih predgrađa, novo izdanje cirkusa nakaza, ovaj put pod imenom „Narodni pokret za državu“…
Pedesetih godina prošlog veka par sposobnih pojedinaca pokrenuo je filmsku kompaniju „American International Pictures“ (AIP), namenjenu „štancovanju“ jeftinih a adolescentskoj publici primamljivih sadržaja, sa Rodžerom Kormanom kao najplodonosnijim stvaraocem.
Filmovi su se rađali tako što bi vlasnički dvojac sedeo u kancelariji i smišljao naslove.
„Šta do sada nismo imali?“, pitao bi jedan, da bi drugi ispalio, „Saga o vikinškim ženama i njihovom putovanju u vode džinovske morske zmije“.
Sledeća stavka u proizvodnom procesu bio bi spektakularni plakat, pa zatim pretprodaja vlasnicima bioskopa, sa ugovornom obavezom da rolne filma stignu do određenog datuma.
Tek tada bi konture proizvoda bile prosleđene kreativcima za manje bitne etape poput pisanja scenarija i snimanja šarmantne besmislice, danas zgodne za „kemp“ revalorizaciju.
Pa ipak, proizvod jeste postojao, prilično neskladan sa plakatom i naslovom, ali prateći temu – i svakako je bio dovoljno upotrebljiv da američkim srednjoškolcima da izgovor za sat vremena cmakanja i ‘vatanja u mraku bioskopske sale.
Poput AIP-ovih frivolnosti, najnoviji srpski cirkus nazvan je nizanjem efektnih reči – narod, pokret, država.
Međutim, ovaj put iza naslova se nalazi apsolutno ništavilo, za koje bi neprimereno bilo uporediti ga i sa Crnom rupom što usisava svu materiju.
Sadržaja nema.
Ništa.
A neće vas ni usisati ako mu se približite, jer dovoljno je samo skrenuti pogled ka nečem smislenom.
Ili, možda, ipak hoće?
Koga?
Mudre, često sede glave, već par nedelja po jutarnjim programima pominju „rebrendiranje“ u cilju zamlaćivanja već postojećeg glasačkog tela.
Pri tome zanemaruju da razmisle o vlasniku preimenovanog proizvoda, te strahovima koji ga navode na delanje.
Vratimo se, stoga, u period nakon lokalnih izbora 1996. godine.
Tokom te četiri godine, uporedo sa bojkotovanim parlamentarnim izborima i bombardovanjem, stasala je punoletna generacija koja je, pomognuta prirodnim odlaskom barem istog broja glasača SPS-a, bila presudni teg na predsedničkim izborima 2000.
„Napaljeni“ od strane Otpora, masovno su izašli da zaokružuju glasačke listiće, i pokrenuli niz događaja koji je tadašnjeg autoritarnog vođu na kraju doveo do bednog zatvorskog kraja.
U poslednjih pet godina glasačko pravo je steklo oko 400.000 osoba rođenih posle 2000. godine.
Oni najpametniji i za etički ispravnu društvenu utakmicu najsposobniji već su otišli, ili to planiraju u bliskoj budućnosti.
Ostalo ih je, ipak, par stotina hiljada, dok je umrlo barem pola miliona najstarijih koji procentualno najviše glasaju za Vladajuću kriminalnu grupu.
Dakle, mlađi punoletnici nisu uopšte za bacanje, i prvo su napadnuti prostim potkupljivanjem, putem redovnih poklona koje će jednog dana morati da višestruko otplaćuju.
Zatim dolazi ideologija.
U šta veruju ti mučenici koji svet uče od 2010. godine?
Politika i stranke su, jasno, za paćenike i penzose, ali Srbija…
Brate, to nije za sprdnju.
A Srbija je i crkva pored koje se krstiš kada prođeš, i to najrazmahnutije kada nisi sam.
I Kosovo.
Brate.
A sve to zajedno, Srbi, crkva, Kosovo… to je država.
Desničarske strančice, neke radom Službe stvorene, neke samo podržavane, istovarene su u skupštinu kako bi se razvodnio građanski potencijal opozicije.
Kada su postale opasne, po zidovima i banderama polepljeni su bezbrojni plakati sa najbesprizornijim uvredama.
Valja ih sabiti na granicu cenzusa a deci umesto Milice Zavetnice – koja, objektivno, i užasno, ima potencijal da uskoro postane ozbiljna predsednička kandidatkinja – ponuditi zamenu.
I, eto nam cirkusa nakaza što kruži okolo, sve do trenutka kada bi se moglo desiti da se i glavna zvezda turneje povuče u senku, ostavljajući praznu binu iznad koje vise magične reči – narod, pokret, država.
A onda na red stižu lokalni izbori, jedini na kojima bi se moglo dogoditi nešto iznenađujuće.
To valja sprečiti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
