Dagerotip koji ne nestaje

Tragova zločina nema pa će devojka, očigledno skitnica, biti sahranjena na lokalnom groblju. Sandrin Boner koja, za sada, tumači samo leš, ukočena je u neprirodnom, nadrealnom položaju kakav ljudi često zauzimaju u trenutku smrti; zapuštena je i lišena boje koja znači život – radi se o jednom od najstvarnijih leševa istorije filma. Ipak, film, na prvi pogled sasvim u duhu naturalizma, uspostavlja paradoksalni odmak: gledalac je svestan koliko je umetnosti – onog „umeća“ iz korena reči – neophodno da bi nešto izgledalo toliko stvarno.

Tim postupkom emotivno odmaknuti, pratimo radoznalu kameru koja prikuplja izjave svedoka i viri iza ramena policajaca dok proglašavaju prirodnu smrt. Odakle se to dokumentarističko oko tu stvorilo? Teško da bi se neka televizijska ekipa mogla tu slučajno zadesiti ili u rano jutro zaputiti iz prvog većeg grada, desetinama kilometara dalekog, da bi zabeležila tako beznačajan događaj. Kamera, zapravo, sprovodi mešavinu teorijskog i praktičnog umeća koja će kroz ceo film biti gledaočeva brana od muke – bez tog „finog podešavanja“ gotovo nepodnošljive za posmatranje. Onda se vraćamo, umireni glasom same rediteljke, nekoliko meseci unazad i pratimo skitajući put glavne junakinje do mesta upokojenja. I, svu njenu nesreću na stranu (saznamo da je napustila posao sekretarice, jedini za koji je kroz srednju daktilografsku školu obučena, te da je nesreća stvar izbora – da li je, onda, zaista nesreća?), pažnju usmeravamo na ljude koje sreće, svakog u svom samoizabranom zatvoru/kutku univerzuma. Mona, kako joj je ime, njeno zdravlje i njena odeća i obuća, vremenom se sve više urušavaju (reklo bi se da se glumica tokom snimanja nije okupala ili oprala kosu – mada, francuske osobe i inače znaju da… ehm). Nešto i dalje nije u potpunosti u redu, kao da ne osećamo dovoljno. Kontrastno, svaka ispovest Moninih (pravog imena Simon; Arleta Varda je, inače, sa osamnaest godina odlučila da će se zvati Anjes i započela svoj skitajući put umetnosti) usputnih poznanika, ne obavezno tužna, dira duboko. Zar smo toliko jednostavni da je moguće objasniti nas i osetiti u nekoliko desetina sekundi? Da li je Mona upravo od te očiglednosti rešila da pobegne u smrt, prizivanu ali nimalo dobrodošlu?

Remek-delo „Sans toit ni loi“ poslednji je veliki igrani film Anjes Varde, snimljen kada je imala pedeset i šest godina. Do smrti Žaka Demija („Šerburski kišobrani“, uz sve ostalo nastalo tokom šezdesetih, nakon čega će uglavnom nestati) 1990. godine imaće još par manje primećenih igranih radova dok će od tada pa do smrti mahnito snimati dokumentarne filmove, vizuelne eseje ili video-art namenjen galerijama umesto bioskopskih sala. Da li je 1990. godine nestao stalno prisutni Drugi sa kojim se takmičila, ili Drugi koji je bio prvi gledalac i žrtva za slaganje i svađanje? Da me pripadnici nove političke korektnosti ne bi razapeli što se uopšte bavim razmišljanjem o velikoj umetnici kroz odnos sa velikim umetnikom sa kojim je živela pobeći ću na početak, u 1954. godinu kada nastaje film „La pointe-courte“, danas smatran za prvi film Novog talasa, ili barem njegovom najavom.

Da, ta dvadesetšestogodišnja fotografkinja koja je do tada, ako joj je verovati, u životu gledala dvadesetak filmova, iz nekakvog instinkta iznela je priču o ljubavnom paru stereotipnih mladih intelektualaca („Ne znam da li sam prestala da te volim ili te nikada nisam volela“) što rešavaju budućnost svoje veze šetajući se kroz siromašno ribarsko selo. Dvoje, mora se tako reći, kilavaca okruženi su ljudima sa stvarnim problemima (nestanak srednjevekovnog načina života u doba industrijalizacije svega, borba protiv institucija sistema, umereno zanemarena deca koja iznenadno umiru…) u filmu hirurški podeljenom na dve stilski različite linije priče koje se povremeno dodiruju u sudaru svetova. Kroz sva traganja u narednim decenijama, ta podeljenost umetnosti i stvarnosti, izmišljenih i konkretnih nevolja biće Vardino polje opsesije. Recimo, u filmu „Le bonheur“ („Sreća“) iz 1965. godine, toliko bezbolno lišenom sukoba da vam je jasno da bi poslednji čin mogao ili morao doneti istinski horor, dvoje profesionalnih glumaca igraju muškarca i njegovu ljubavnicu dok suprugu tumači istinska glumčeva supruga, fizički i duhovno obnažena u svojoj jedinoj filmskoj pojavi. No, budući da dalji postmoderni postupci nisu sprovedeni, ta tajna ostaje komad istine unutar visokostilizovane celine. Zašto bi publika morala znati baš sve?

Nalik Demiju, s tim što se u njenom slučaju radilo tek o desetogodišnjoj ekskurziji iz igrane forme, Varda se tokom sedamdesetih sklanja u neku vrstu pseudodokumentarizma (film iz 1981. godine ima i naslov „Documenteur“ – „Doku-lažov“). „Dagerotipi“ iz 1976. godine naizgled je nepretenciozna serija razgovora sa vlasnicima radnji u pariskoj ulici u kojoj je živela, tip dela kakvo se snima u pauzama brige o malom detetu. Pa, opet, nije li bizarno, ako je slučajno, da fotografkinja živi u ulici nazvanoj po izumitelju dagerotipije, prevaziđene i napuštene kao što će uskoro biti junaci filma i njihove bakalnice i prodavnice kozmetike? I nije li u isto vreme prkosno i bezobrazno to spasavanje od večnog zaborava koje je izvela nad životima dvadesetak osoba? Film se završava autorkinim rečima: „Ovaj grupni i stereotipni portret nekih od tipova i tipkinja iz Dagerove ulice, ove slike i zvuci nestrpljivi da ostanu diskretni… Da li stvaraju izveštaj? Omaž? Esej? Kajanje, pokudu? Prilazak? Kako god, film potpisujem kao komšinica: Dagerotipkinja Anjes“. Prave komšije nenamerno znaju skoro sve o nama i namerno su tu kada nam je potrebna pomoć.

Retrospektiva

U okviru Festivala francuskog filma, koji će se od 28. maja do 1. juna održati u beogradskoj Kombank dvorani, najavljena je retrospektiva filmova Anjes Varde. „Ova istaknuta rediteljka, zaštitnica jednog od najuticajnijih pokreta kinematografije prošlog veka poznatog kao novi talas, bila je gošća beogradskog FEST-a 1971, a njeni kratki dokumentarac „Crni panteri“ i film „Lakovska ljubav“ u kojem glumci igraju sami sebe prikazani su u okviru programa „Konfrontacije“ koji je osmislio Dušan Makavejev. Ova dva ostvarenja biće prikazana u okviru programa Festivala francuskog filma“, najavio je Igor Stanković, direktor MCF Megakom filma.