Dobro jutro, Pedro Kabrale

Pre dvadeset godina, posle par meseci studiranja umetničkog fakulteta, Nebojša Pajkić je, deleći školske zadatke vezane za tadašnje izdanje Festivala autorskog filma, izgovorio lakonski, „vi ćete, gospodine Simjanoviću, gledati retrospektivu filmova Glaubera Roče“.

I gledao sam, svojim kljastim devetnaestogodišnjim mozgom, prvo nekakvu političku raspravu naslova „Zemlja u transu“, uglavnom se trudeći da ne zaspim.

Sledećeg dana, čekajući vreme početka projekcije i pušeći cigaretu ispred stare zgrade Kinoteke, igrao sam sam sa sobom igru prepoznavanja ljudske unutrašnjosti na osnovu izgleda: koji će od prolaznika nastaviti dalje Kosovskom ulicom a koji će ući da gleda film „Antonio das Mortes“? Tek za „Antonija koji donosi smrt“ nisam bio spreman (što, usput, postavlja pitanje smislenosti upisivanja dramaturgije odmah nakon gimnazije) ne znajući ništa, ili još opasniji milimetar više od ništa, o istoriji Brazila od sticanja nezavisnosti nadalje – o kangaserosima, hajducima koji su sve do sredine dvadesetog veka ratovali protiv bogatih zemljoposednika u čijem vlasništvu je bila država, dakle, policija i vojska, o Lampiau, poslednjem i najpoznatijem kangaseru čija je glava trofejno izložena 1938. godine ispred jedne državne institucije, o brazilskoj pešadijskoj diviziji koja je 1945. godine, zajedno sa ostalim Poljacima, Sikima i Japancima rođenim u Americi ginula probijajući Gotsku liniju… „Antonio das Mortes“, taj umetnički suplement izučavanju post-kolonijalističke istorije sveta, za mene je bio nerazumljivo i dosadno čudo. Istina, jedan posetilac prvih izdanja FEST-a rekao mi je da je „Antonio das Mortes“ najgori film koji je gledao u životu. Što znači da je barem izazvao jaku reakciju.

Slično „Antoniju…“, brazilski film „Bakuro“ je pedeset godina kasnije miljenik festivala i intelektualaca levičarskog usmerenja koji ih posećuju. Takođe slično „Antoniju…“, „Bakuro“ počinje dokumentarističkim stilom, uz natpis „nekoliko godina od danas“, šaljući gledaoce u među-zonu stvarnosti i fikcije, dokumentarnog i igranog narativa. Bakuro (prevod bi bio „noćni jastreb“, a ako još malo istražujete saznaćete da je to izraz koji označava poslednji trenutak za bezbedni povratak kući pre gluvog doba noći) je gradić u regiji Sertao, gde su nekada kangaserosi imali stogodišnju sezonu lova na kapitaliste.

Ionako suv teren još više je dehumanizovan branom koja malobrojne stanovnike Bakuroa ostavlja bez ikakvog izvora vode. Ti tvrdoglavci, nevoljni da se uklone sa „vekovnih ognjišta“, očekivano smetaju nekakvoj nedefinisanoj kapitalnoj investiciji, otelotvorenoj kroz lik lokalnog stranačkog komandanta koji ih povremeno posećuje noseći besmislene poklone i uzaludna obećanja. Bakuro je, usput, već uklonjen sa mape, što nas vodi ka razmišljanju šta je sve Gugl u stanju da uradi ako mu dovoljno platite, ili pre, ako ideja dolazi od pripadnika 0,001 procenta svetske populacije koji je vlasnik svega.

Kako to sve ipak nije dovoljno za igrani film u trajanju od preko dva sata, u priču biva uvedena grupa lovaca na ljude (uglavnom Amerikanci – glupi, nadmeni, dokoni – uz Uda Kira kao vođu ture) sa dozvolom sa visokog mesta za ubrzavanje odumiranja grada. Od te tačke, film postaje vestern pred-revizionističkog tipa, sa jasnom podelom na dobre i loše momke i devojke. Sad, film koji je u svojoj prvoj polovini imao problem viška ne preterano produbljenih likova i manjka radnje, u drugoj polovini dobija novu potencijalnu grešku velikog broja akcionih sekvenci, sa zlikovcima toliko bednim i prenaglašenim da više nije zadovoljavajuće posmatrati njihovu konačnu patnju te poentom da se sili moramo suprotstaviti silom.

Dobro jutro, Pedro Kabrale…

„Bakuro“ je, kada se probijete kroz prazan hod ćiminovskog tipa – osetno je elitističko zanemarivanje upravo ljudi koje autori podržavaju, na koncu slivenih u kolektivni lik imena „narod“ – zabavna mešavina žanrova i antiglobalističkih opštih mesta. Poput „Antonija koji donosi smrt“, puštenog u svet u jeku vojne hunte, kada su evropski intelektualci u politički azil pozvali na hiljade brazilskih umetnika, mislilaca, pripadnika pokreta „Tropikalista“ (od kojih je meni najdraži psihodelični bosa nova muzički sastav „Os mutantes“), „Bakuro“ je došao u pravom trenutku omraze novog brazilskog predsednika, najnovijeg „malog Trampa“, pripadnika privilegovane kaste koji na vlast dolaze, bizarno, prevarivši najsiromašnije slojeve (kako je neko primetio, „rasista koji je pokupio glasove crnaca“).

Kada je krenula odjavna špica, salom Doma omladine odjeknuo je solidan aplauz publike koja se za sada sili suprotstavlja gledanjem filmova.