Dvadeset filmova 2018. godine (1)

Radilo se o direktnim i metaforičkim filmovima s tim što bih među druge uvrstio filmove koji sadrže i druge tipove iskrivljenja, poput žanrovskih ili po pitanju produkcione ili narativne strukture. Prošle godine me je nekakva, pretpostavljam, klica kompulsivnog poremećaja naterala da ispitam brojčani odnos između filmova na engleskom jeziku i filmova na ostalim jezicima. I, gle, i pored svih festivala i smrti američkog filma engleski jezik izašao je kao pobednik sa rezultatom 13:7 (istina, neki od filmova na engleskom jeziku nisu došli iz zemalja tog govornog područja, no, ipak…). Stoga, ove godine, za promenu, OKP-om inspirisana i naoko banalnija podela jezičkog tipa (bez rednih brojeva koji određuju hijerarhiju ispred naslova). U cilju kontekstualizacije, kao i pasivne agresije na prelazu u aktivnu, valja reći da su kroz mozak autora izbora prošli i filmovi „Fokstrot“ (r. Samuel Maoz), „Ahlat Agaci“ („Divlja kruška“, r. Nuri Bilge DŽeilan), „Girl“ (r. Lukas Dont), „Utøya 22. Juli“ (r. Erik Pope), „Todos lo saben“ („Svi znaju“, r. Asgar Farhadi), „Revenge“ (r. Korali Farža), „Lazzaro felice“ („Srećan kao Lazaro“, r. Aliće Rorvaher), „Zimna wojna“ („Hladni rat“, r. Pavel Pavlikovski)… U prvom delu, filmovi na svim jezicima osim engleskog.

Gräns (Granica – Border), r. Ali Abasi, Švedska/Danska

Priznajem da je malo falilo da nakon desetak minuta izađem sa filma. Razumećete me, posle nekoliko dana festivalskog mrcvarenja, ružnih i nesrećnih ljudi u beskonačnim kadrovima, sat vremena uz pivo izgledalo je kao mnogo bolji provod. No, koleginica Ćuk glasala je za ostanak. I, vrlo brzo, glavnoj junakinji pridružio se novi lik, kada postaje jasno da ne gledamo ljude već pripadnike nekog drugog oblika života. Dakle, film fantastike. Reditelj je Iranac intelektualno formiran u Danskoj i u oba dosadašnja filma (drugi je „Šeli“ iz 2016.) opseda ga tema dve kulture u jednom prostoru, kojoj pristupa kroz žanrovske fabule formatirane u festivalske filmove sporog tempa.

Den skyldige (Krivica – The Guilty), r. Gustav Meler, Danska

Površno gledano, „Krivica“, film u kojem sat i dvadeset minuta posmatramo glavnog junaka, policajca u kol-centru za hitne slučajeve, u krupnom planu (a uzbuđenje samo raste), savršena je rediteljeva pristupnica Holivudu i ne bi me iznenadilo da jednog dana dobije režiju desetog nastavka „Nemoguće misije“ ili neke američko-kineske koprodukcije. A, zapravo, radi se o krajnje subverzivnom, politički nekorektnom filmu u kojem bi žrtva mogla biti izvor najveće opasnosti, sa temom nemogućnosti donošenja sudova na osnovu petominutnog telefonskog razgovora i svega što nas angažovano društvo i politička birokratija uče.

Dogman, r. Mateo Garone, Italija/Francuska

Priča koja se može posmatrati kroz prizmu sadomazohističkog odnosa dvojice heteroseksualnih muškaraca a možete joj, ako želite, dodati i širi ugao, temu zbacivanja diktatora od strane ugnjetavanog naroda. Ali, ne uživa li narod u torturi koju trpi? I, kada kaže da je bilo dosta, koji su pravi motivi za pobunu? Događa li se ona u ime časti postojanja ili zato što je trpljenje torture prešlo iz toplog uzbuđenja u banalnu, svakodnevnu neprijatnost?

Der Hauptmann (Kapetan – The Captain), r. Robert Šventke, Nemačka/Francuska/Poljska/Kina

Za razliku od reditelja „Krivice“ koga tek čekaju takvi životni momenti, ovde imamo reditelja tokom kratkog povratka kući, na odmor od besmislica koje inače potpisuje. I, relaksira se istinitom pričom o psihopati koji aprila ’45. u cilju trenutnog opstanka oblači oficirsku uniformu samo da bi ga ista povela putem serije zločina (film pametno dodaje ideologiju nastupima glavnog junaka, da bi se preživelo do sledećeg minuta, dok ne počne da i sam veruje u velike reči koje izgovara). Inače, u stvarnosti, glavni junak je kao adolescent izbačen iz Hitlerove omladine „zato što nije hteo da učestvuje u fiskulturnim vežbama“. Što će reći, nije svako ko je protiv NJih u isto vreme i Naš.

Climax (Klimaks), r. Gaspar Noe, Francuska/Belgija/Kina

Da li je „Klimaks“ mogao biti bolji film? Radi se, kao kod „Dogmana“ i „Kapetana“, o filmu zasnovanom na istinitom događaju u rukama reditelja autorske provenijencije (dobro, Šventke je pre zanatlija koji je na kratko pobegao iz Holivuda da mu bar jednom ne bi neko sedeo nad glavom i svakom stranicom scenarija). Stoga, u pitanju su tri priče čije ekranizovanje nije došlo iz isključivo komercijalnih, senzacionalističkih razloga. Koji bi onda bio razlog postojanja filma o navodno istinitom, masovnom, LSD-jem izazvanom lošem tripu među učesnicima plesne radionice izolovanim u francuskim Alpima da bi se mogli nesmetano posvetiti umetnosti? Možda to da bavljenje lepim stvarima ne znači da duboko u sebi niste isti gmaz poput brokera sa Volstrita ili direktora advertajzing agencija. Štaviše, kada se unutrašnje zlo odjednom oslobodi, posledice će biti još gore. Možda to, ili poente uopšte nema, što je samo po sebi poenta.

Aterrados (Terrified), r. Demian Rugna, Argentina

Malo čistog žanra. U argentinskoj ukletoj ulici, sve kuće trpe udar onostranog. Scene užasa su često maštovite, ponekad puno puta viđene, i ove druge podnošljive su samo zbog drugačijeg ambijenta od onog na koji su gledaoci uglavnom navikli (mada, Španija i Južna Amerika već par decenija su predeli filmskog horora, i kvantitativno i kvalitativno, tako da više nemaju luksuz „švercovanja na egzotiku“). Ono što u slučaju filma „Aterrados“ podiže lestvicu toliko da reditelj ne uspeva da je u potpunosti dosegne je činjenica da se radi o agnostičkom SF-hororu, priči koja za stravom traga ne kroz duhove umrlih već kroz predele nauke.

Sanpo suru shinryakusha (Pre nego što nestanemo – Before We Vanish), r. Kijoši Kurosava, Japan

„Mi skupljamo koncepte“, kaže jedan od vanzemaljaca poslatih na Zemlju u cilju pripreme opšte invazije, pojašnjavajući učestali postupak dodirivanja čela sagovornika kažiprstom. „LJudi se oslanjaju na reči, zar ne? To čini stvar nezgodnom. Ima toliko reči. Mi tragamo za shvatanjem koncepta. I, postoji i zanimljiva nuspojava. Kada od nekoga naučimo koncept on ga izgubi. Potpuno.“ Ukoliko vam ovo deluje kao pretenciozan dijalog, samo ću reći da je ceo film obojen bizarnom ironijskom distancom, te da sam se na nekoliko mesta smejao onako kako više nijedna komedija nije u stanju da me nasmeje.

Roma, r. Alfonso Kuaron, Meksiko/SAD i Dovlatov, r. Aleksej German, Rusija/Poljska/Srbija

Zajedno stavljam dva filma sa vrlo upitnim kvalitetom narativa, prvi potpuno linearan, drugi do negiranja fabule fragmentaran. No, ono što ih spaja je da su njihovi glavni junaci iz scene u scenu naši vodiči kroz svoje svetove. A svetovi Meksika i Sovjetskog Saveza sedamdesetih godina XX veka toliko su posvećeno izgrađeni da vas potpuno izmeštaju iz realnosti. Tripozno.

Svideteli Putina (Putinovi Svedoci – Putin’s Witnesses), r. Vitalij Manski, Letonija/Švajcarska/Češka

Da sam još gluplji nego što jesam, rekao bih da je ovaj film valjalo puštati u autobusima što su 17. januara ka Beogradu, uz po sendvič i pola litra vode, vozili Vučićeve omiljene primerke naroda: neobrazovane, podatne, nakon svakovrsnog sociopsihološkog uslovljavanja u neutaživoj gladi za „Vođom koji brani“ (podsećam ga da su upravo ti prvi koji bi ga, kada shvate da je mnogo slabiji nego što su mislili, okačili da visi glavom nadole u cilju dodvoravanja sledećem Vođi). „Putinovi svedoci“, naravno, nije film za njih (budući da bi posle pet sekundi izgubio njihovu pažnju) već za nas, mazohiste, da još malo uživamo u nerviranju i patnji.

The Oslo Diaries, r. Mor Luši, Daniel Sivan, Izrael/Kanada

Film o odnosu pregovaračkih timova Izraela i Palestine tokom prvo tajnog, kasnije javnog procesa koji je, ranih devedesetih, doveo do, za početak, „međusobnog priznanja da se postoji“, kasnije do teškog, sporog, rešavanja konkretnih, teritorijalnih pitanja. I, onda, kada je delovalo da je dogovor iza ćoška, ultradesničarski idiot ubija Rabina, na sledećim izborima pobeđuje Netanjahu („Bibi“, još jedan u nizu „Vođa koje brane“), tesno, onako kako uvek fašizam ulazi na mala vrata, i sve odlazi u nepovrat. „Kada smo se pozdravili tog dana, nisam mogao da zamislim da je to bio moj poslednji sastanak sa Abu Alom. Da sam znao da će se sve završiti možda bih mu rekao nešto inteligentnije. Ali, sve što sam rekao bilo je, ‘Vidimo se uskoro, prijatelju'“, zapisuje u svom dnevniku Uri Savir, šef izraelskog pregovaračkog tima. I to je nešto najlepše što je mogao da mu kaže.