Dvojnik sa Brankovog mosta 1

Imam poznanika koji se zove Simjan Pavlović, tipa ekstremnijeg nego što sam ja, sa sličnim interesima ali različitom metodologijom.

Recimo, Pavlović je takođe u nekom trenutku poželeo da studira dramaturgiju, no, na prijemnom ispitu je tvrdio da bi svakom diplomiranom dramaturgu – zbog tada, pre stotinu konkursa Filmskog centra Srbije i hiperprodukcije televizijskih serija, preterane konkurencije – trebalo da bude dozvoljeno da, bilo kada tokom života, ubije jednog dramaturga.

Nije primljen, pošto su komisiju činili uglavnom dramaturzi.

Viđamo se ponekad u kraju, te mi je Pavlović prilikom nedavnog slučajnog susreta rekao da uopšte nema problem da prizna da je pretprošle subote bio učesnik blokade saobraćaja na Brankovom mostu, gde je svedočio određenom broju uznemirujućih incidenata.

Dok je, u prvom satu blokade, razgovarao sa jednim uvaženim prozno/muzičkim stvaraocem (čiji umetnički pseudonim takođe neću navesti, štiteći ga od potencijalne prekršajne prijave), ka masi se, iz pravca Novog Beograda, približio muškarac na motoru.

Zaustavivši se, nekoliko sekundi je razmišljao kuda bi mogao da se provuče, a kako je gužva bila prilična (po Pavlovićevoj proceni, verovatno veća od dvadeset duša), počeo je sa pretećim turiranjem.

Građanstvo je ostalo nepomično, te tada motorista pušta kvačilo – ni ja ni Pavlović nismo nikada vozili motor, pa možda ima tehničkih netačnosti u opisu – mašina skače i udara jednu gospođu u predelu ranca.

Ostalim građanima to nije prijalo, posebno jednom penzioneru koji mu je, uz iznenađujuću gipkost, u prolazu šutnuo kofer.

Nakon što su se ljudi grupisali ispred motora, dalje se nije moglo, a na besni pogled motoriste i naznaku nasilja penzioner je odgovorio odlučnim, „ja sam te šutnuo, šta hoćeš?“.

Tada, valjda shvativši da je potencijalno blizu preleta preko ograde, glavom i motorom napred ka šetalištu Beograda na vodi, štrajkbreker zauzima potčinjen stav i kukajućim glasom navodi svoje „dete u Narodnom frontu“.

Pavlović, sa žaljenjem u glasu, veli da su građani kroz koje je motorista pokušao da na silu prođe bili od pristojne, intelektualne sorte, pa mu je dozvoljeno da odgura vozilo do izlaza sa mosta.

Čim je izašao iz gužve, motorista se vratio u sedište i dao besni gas u pravcu Karađorđeve ulice.

Pola sata kasnije, kako je na toj strani mosta bilo dosadno a temperatura sve niža, Pavlović je odlučio da se prošeta do drugog kraja.

Tamo je, za razliku od usamljenog imbecila na motoru, ispred blokade bila ciljano upućena grupa pavijana, kako ih je Pavlović nazvao.

Sad, iako životinje previše poštujem da bi ih upoređivao sa ljudima, na Pavlovićev izbor vrste nemam zamerke.

Naime, pavijani su mi, čak i ako zanemarim njihove crvene guzove, uvek bili izuzetno odvratna bića.

Kreću se u manijakalnim gomilama, urlaju, kradu hranu, napadaju i ubijaju usamljene protivnike koji su zbog starosti ili veličine lak plen, zahvaljujući pripadnosti uglavnom simpatičnoj porodici majmuna njihova bezobzirnost često biva zanemarena…

Elem, među pavijanima je Služba – ili ko se već u današnje vreme bavi takvim detaljima – odabrala jednog „statistu sa zadatkom“ koji je građanima nebrojeno puta ponovio da su „narkomani“, unoseći im se u lica i pokušavajući da izazove reakciju.

Bio je ignorisan, osim od strane jedne žene sa sumnjivo solarijumskim tenom i oštrougaonim obrvama koja je, moguće, bila takođe „statista sa zadatkom“, malo kompleksnijim jer uključuje element infiltracije.

Pavijan br. 1 je, dakle, vikao, mlađi pavijani su sve to snimali nagnuti iz parkiranih automobila, i ubrzo je sve postalo previše dosadno te se Simjan Pavlović vratio na početnu stranu mosta, smrzavao se još malo, da bi pre isteka predviđena dva sata blokade otišao do, pretpostavljam, stambenog objekta u kojem obitava.

Propustio je, ometen hladnoćom, prepad službenih lica na istaknutog filmskog reditelja.

U vezi sa već zloglasnim prepadom, smatram da isti nije bio ciljan, već su policajci, u svojoj bezgraničnoj visprenosti, tokom protesta locirali starijeg muškarca koji se rukuje i razgovara sa građanima, delujući bitno.

U sličnom razvoju događaja, tokom prvih meseci protesta protiv premeštanja trolejbuske mreže na Dorćol, ulični govornici su bili praćeni nakon okupljanja, a jednog od njih je žbir proganjao kroz rafove samoposluge, da bi ga na kraju legitimisao na parkingu uz pravdanje i molbu za razumevanje, jer „za dva meseca odlazi kod brata u Švedsku“.

Galamdžije, očigledno, moraju biti zastrašene, barem dok još ima dovoljno zastrašivača.

Pavlović je propustio, takođe, i epilog pavijanskog poduhvata o kojem sam čitao te večeri, kada su, po uzoru na svoje repate imenjake, zlostavljali protivnike dovoljno lakomislene da se od mosta udaljavaju bez zaštite veće grupe.

Na kraju susreta, nisam znao šta pametno da mu kažem, osim da smatram da je dobro što je bio na Brankovom mostu te subote, ako ni zbog čega drugog onda zbog svedočenja koje sada prenosim.

Pozvao me je da krenem sa njim u blokadu sledećeg vikenda, a ja sam morao da ga odbijem, zauzet pisanjem nekakvih sinopsisa za filmove i televizijske serije (jer, za razliku od njega, na prijemnom ispitu sam umesto izuzeća krvnih delikata razmatrao čehoslovačke filmove sa kraja šezdesetih).

No, najvažnije, Simjan Pavlović mi je obećao da ćemo se, ako ne ranije, svakako videti za nekoliko meseci, kada ćemo zajedno prošetati do izbornog mesta.

A on će, slutim, do tada razviti i neku konkretnu taktiku za slučaj pojave pavijanskih čopora.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.