„Filmtrek“ za poslednji svetski rat

„Oni kao hoće da nam silom nametnu slobodnu volju i demokratiju, a nama je kao draže kada samo muž zna da mu žena ima čirokanu“, možda upravo govori neki mobilisani mučenik za kamere TVT-a (nije Titograd nego Teheran).

To jest, govorio bi kada bi pred tim kamerama i mikrofonima svako mogao da laprda šta hoće, kao na samom početku ratova u Jugosferi.

Od petka sam pogledao dva sveža filma, nadajući se da će poslužiti kao dovoljno dobra odskočna daska za razmišljanje o najnovijem raketiranju dužnih i nedužnih koje služi da bi se militarističko-medijskim čadorom prekrile Epstinove žurke sa maloletnicama, ili ko zna šta još gore od toga.

Ili da bi se zadovoljili interesi superdonatora iz predsedničke kampanje.

Ili da bi se bratu Bibiju dala sledeća igračka pomoću koje će ostati na vlasti i nastaviti da izbegava krivično gonjenje (jer, u Izraelu institucije zapravo rade svoj posao).

Ili da bi… završite rečenicu čime god hoćete i imaće više smisla od bilo kog javnog nastupa spodobe sa USA kačketom.

Prvo sam probao „A House of Dynamite“, novi film Ketrin Bigelou, ne dobivši dovoljno koristi.

Ostavljena na cedilu od strane iz raznih razloga uticajnog ali jedva prosečnog scenariste imena Noa Openhajm, uvek zanatski i žanrovski potentna Bigelou se namučila da pronađe način da dramski predstavi vremenski sabijenu priču o misterioznom nuklearnom projektilu koji se približava Čikagu.

Tema tehničke i ljudske nedozrelosti sistema je više nego konstruktivna u datom globalnom trenutku, no, uglovi gledanja su repetitivni i očekivani: Rebeka Ferguson kao sterotipno dualizovana žena – pola dana supruga i majka a pola dana šefica „Situacione sobe“ u Beloj kući;

Idris Elba kao „obamični“ predsednik sa radnim zadatkom da donese manje ili više proizvoljnu odluku pokretanja ili odlaganja Poslednjeg svetskog rata, onog posle kojeg će se sukobi odvijati, kako reče Albert Ajnštajn, motkama i kamenicama;

Džared Haris kao Ministar odbrane koji bi zbog porodičnih trauma trebalo da se bavi nekim manje stresnim poslom…

U svakom slučaju, jeste gledljivo i relevatno, kao i sve drugo što Bigelou potpisuje već skoro pola veka.

Sličan problem imala je i Hejli Gejts, autorka „Atropije“, zvanično najboljeg filma festivala Sandens iz 2025. godine.

Kao kod Bigelou, i ovde se radi o kontinuiranoj situaciji bez dramske priče, a film je lociran u scenografski bliskoistočni grad koji je američka vojska izgradila u žbunastim zabitima Kalifornije u cilju vežbanja pretpostavljenih stvarnih scenarija.

Kao što često biva sa dugometražnim filmovima nastalim iz kratkometražnog izvora, atmosfera i detalji ostaju jedini kvalitet.

Ruka realizatora programa pomera „reglere“ i pojačava kulturološku iluziju, pa iz zvučnika dolazi imamova jutarnja molitva ili zvuci gradske vreve.

Kada vojnici stupe u njihove „stanove“, glumci na arapskom viču: „Svinjo američka! Misliš da sve može da se kupi novcem?!“.

Dvodimenzionalna slika Drugog je, dakle, nešto što deca u uniformama uče, pa se dolazi do zaključka da se oni u fiktivnom okruženju ne pripremaju za preživljavanje već za ubijanje dehumanizovanog neprijatelja.

Ipak, apsurdistička satira nije često uspevala kada se nađe u rukama američkih autora, pa i Gejts (čija je baba, usput, bila scenaristkinja Altmanovog „Nešvila“) umesto da otpusti „ručnu“ i skotrlja se u potpuno ludilo kao da uzaludno pokušava da očuva nekakvu protestantsku logiku unutar zlog besmisla.

Na koncu, kao „filmtrack“ trenutnih zbivanja preporučujem jedan drugi Sandens hit. 2016. godine, u pretežno britanskoj produkciji i sa Jordanom koji je imitirao Iran, snimljen je film „U senkama“ („Under the Shadow“).

Reditelj je odrastao u Iranu pa zatim postao đak engleskih filmskih škola, dok je glavna glumica imena Narges Rašidi, rođena u Iranu, pre filma „U senkama“ uglavnom usavršavala zanat u nemačkim televizijskim serijama.

U prvoj sceni, glavna junakinja Šideh se sredinom osamdesetih odvozi do svog fakulteta gde od nadležnog organa saznaje da definitivno neće moći da nastavi studije medicine, prekinute 1979. godine kada je Islamska republika svrgnula režim Mohameda Reze Pahlavija.

Da se gledalac ne bi greškom usmerio ka žaljenju za korumpiranom i dekadentnom kastom koju je CIA decenijama održavala na vlasti, autor uvodi vredni dodatak: zvanični razlog zašto nesuđena doktorka nadalje ima biti tek supruga i majka je što je učestvovala u aktivnostima levičarskih studentskih udruženja.

Ona je stoga, dvostruka gubitnica.

Borila se protiv deidelogiziranog, materijalistički gramzivog sistema čiji je predvodnik, istina, u smiraj vladavine počeo da gubi razum i organizuje sumanute vojne parade čiji je cilj bio da povuku liniju koja ga spaja sa Darijem i Kserksom.

Režim je zatim pao, donekle zahvaljujući i delatnostima naše junakinje i ostalih svakovrsnih intelektualaca, da bi bio zamenjen za nju još gorim vlastodršcima koji joj ne daju da izađe iz kuće bez marame, i od kojih mora da skriva da u dnevnoj sobi vežba uz aerobik kasete Džejn Fonde (naime, posedovanje video rekordera je ubrzo bilo zabranjeno).

A onda, počinju vazdušni napadi iračke avijacije na Teheran, muž doktor odlazi na redovni boravak u vojnoj bolnici nadomak granice, i Šideh polako postaje sve usamljenija u svojoj stambenoj zgradi.

Komšije umiru ili odlaze u emigraciju, atmosfera je nepodnošljivo sablasna, a horor posetilac iz atavističke, predislamske praistorije gotovo da je višak u užasu.

Reditelj je žanrovsku inspiraciju crpeo iz „apartmanske trilogije“ Romana Polanskog („Odvratnost“, „Rozmarina beba“, „Stanar“, sa naglaskom na „Odvratnosti“), još jednog emigranta koji je formu za prikazivanje svojih opsesija i proganjanja pronašao putem liberalne upotrebe horor konstrukta.

Podsetiće vas „U senkama“ i na proleće 1999. godine kada ste se našli ispod bezdušnika iz vazduha a okruženi sve pomahnitalijim mentalnim bolesnicima sa kopna, i pitali se da li će se sve to okončati pre nego što izgubite razum.

Kažem, đin koji proganja Šideh i njenu ćerku je pre instrument spasa nego pretnje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.