Mag konvulzivne lepote

Valjalo se ekskluzivno posvetiti jer tema ne zaslužuje ništa manje od toga, pa između ostalog i premijerno iskusiti film „Praznik“ (1967) koji mi je do sada nekako izmicao.

Ipak, zaokružujući utisak sam dobio neposredno pred pisanje teksta kada sam pokušavajući da saznam poreklo konvulzivno lepe muzičke teme – tradicional „Na Uskrs sam se rodila“ – otvorio stranicu posvećenu filmu na Vikipediji pa onda bez posebnog razloga pročitao i opširno prepričavanje fabule.

Naime, znakovito otkriće se nalazi u činjenici da je nepoznati autor iz opisa fabule izuzeo najsnažniju i Kadijeviću verovatno najvažniju liniju filma, što je simptomatično za katkad površnu recepciju njegovog kompletnog opusa, uključujući i masovno poznate filmove „Leptirica“ (1973) i „Sveto mesto“ (1990).

Vratimo se unazad i recimo da je „Praznik“ film koji stilski pripada Crnom talasu, dok iz ideološkog ugla posmatranja priča ne talasa glavnostrujne vode.

Četnici u zavejanom srpskom selu – partizana nema jer su se u to vreme skrivali po hercegovačkim bespućima – odvratni su, bradati, nakokarđeni, skloni dilemi na čijoj je jednoj strani otvorena saradnja sa okupatorom a na drugoj tihujuće opstajanje dok zapadne sile ne obave sav neugodni posao.

Film, pak, počinje scenom u kojoj konji upregnuti u seljačke dvokolice ispoljavaju panični strah pred nečim što reditelj odlučuje da prikaže sa veštih desetak sekundi zadrške.

Ispostavlja se da im je put preprečio čovek na prvi pogled neagresivnog stava, izvesni Manola (Dušan Janićijević) – za razliku od svih drugih bednih primeraka čovečanstva koje ćemo u filmu upoznati, obrijan, uredan, seksualno privlačan.

Uprkos tome, ili baš zbog toga, Manola zrači demonskom energijom, u nekoliko za film ključnih scena u kojima se pojavljuje neće izgovoriti ni reč, i za fabulu će vršiti funkciju „diabolusa ex machine“.

Seljaci su, nakon što Manola ode niz magloviti put, ontološki uznemireni:

– Vide li ko prođe?
– Manola.
– Ima li kamu?
– Ima gunj. Ne vidi se.
– Kud baš jutros da naiđe…
– Kažu da on svako jutro obilazi ono mesto na Golgoti.
– Sakloni Bože, ljudi. Ovo nije dobar znak na praznik sabajle.

Ko je to biće koje obitava van sela, prelagano obučeno za vremenske uslove?

Kako i od čega živi, i da li uopšte živi onako kako mi ostali moramo?

Šta jede, osim jabuke koju simbolički nudi jednom dečaku?

Zašto su upravo deca neobjašnjivo privučena njegovom stravom i užasom, pristupajući mu iako osećaju da ne bi trebalo?

Kao intelektualac najfinije vrste, Đorđe Kadijević je bio čovek pitanja.

Još jedna sekvenca na prvi pogled deluje kao višak, a zapravo tvori podslojnu suštinu autorove analize ljudskog a posebno muškog roda.

Žena čiji je muž u ratnom zarobljeništvu biva otkrivena u preljubi sa jednim bezazlenim momčićem.

Dovode ih oboje u centar sela, njega puštaju a nju ponižavaju, teraju je da se poljubi sa seoskom ludom („I to u dupe da ga poljubi!“), šišaju i stavljaju na konja radi još malo javne poruge.

Dok se sve to odvija, ispostavlja se da su neki od onih koji je kažnjavaju za transgresiju takođe seksualno opštili sa njom od kada muž nije prisutan.

Agresivni strah muškaraca od oslobođene ženske seksualnosti?

U tom pravcu tumačenja, najuzbudljiviji sloj filma „Sveto mesto“ tiče se konkretnih aktivnosti devetnaestovekovne bogataške kćeri Katarine (Branka Pujić), nemrtve veštice i kvara u uređenom rodno-klasnom sistemu.

Ona je besramno opčinjavajuća za muškarce i žene, možda usmerena ka nedoličnom ponašanju od strane oca koji je prema njoj osećao a sva je prilika i ispoljavao incestuozne porive.

Jedna od njenih pasija je gaženje muškog međunožja, čime iznova stupamo na teren strahova od žena koje posebno vole da prvo zavedu a onda uškope i demaskulinizuju svoje partnere.

Šta nam ono reče nezaboravna profesorka psihologije Tijana Mandić na FDU-u?

„Ima muškaraca koji se plaše ženskog polnog organa. ’Jadan ja, mali, poješće me’“.

Posmatrano kroz tu ključaonicu, „Sveto mesto“ je – osim što je jedan od na prste brojećih horora u jugoslovenskoj kinematografiji – muški vlažni san koji se transformiše u isušujući košmar, pobuna ženske seksualnosti koja se opire tradicionalnim tamnicama „vernih ljuba“, „Kosovski devojki“ i ostalih samounižavajućih žrtava.

Genijalno.

Treći film koji sam ovih dana pogledao je, naravno, „Leptirica“, ovaj put u društvu dvanaestogodišnje potomkinje sa kojom sam se složio da se vrhunski užas ne nalazi u vodeničkim napadima zubatog čudovišta.

Scene naznake u kojima Radojka tek egzistira u kontra svetlu, zlokobno oreolski uokvirena zracima sunca, kadar u kojem posmatra svoj odraz u vodi dok se pitamo odvija li nam se upravo pred očima nekakva fantastična disocijacija, jesu Kadijevićevi mehanizmi izazivanja najintenzivnijeg straha znanog ljudima – straha od nepoznatog.

Kuda ovo vodi?

Možemo li biti sigurni u bezopasnost tog izgubljenog devojčeta?

Ako je običnost najavljivač užasnog, ima li bilo čega u šta se možemo pouzdati?

Na koncu, ceo „mitos“ „Leptirice“ – isti utisak važi i za „Sveto mesto“ – jeste iracionalan, neobjašnjiv.

Za razliku od zapadnoj hemisferi usklađenog vampira koji ili leži u sanduku, ili je među nama u ljudskom ili zverskom obličju, Radojka je istovremeno i zakopana i prisutna.

Kako je to moguće?

Ne znamo, i jedino se možemo nadati da nije moguće van univerzuma filma.

Đorđe Kadijević je bio mag nagoveštaja, znajući previše o pojmovima i materiji da bi se zaustavljao na jednoslojnom prikazivanju.

Njegovi filmovi su bili dela za dramsko pripovedanje instinktivno talentovanog istoričara umetnosti i kao takva ticala su se vizuelnog poniranja u bezdane pojedinačne i kolektivne psihe.

Takođe je bio incident u kulturi koja je imala društveni kapacitet da iznedri celu legiju po pristupu umetničkom izražavanju njemu srodnih pojava.

Ali iz nekog razloga nije.

Razloga neobjašnjivog i stoga najstrašnijeg.