Neprijatelji iz svih rasa i klasa 1Foto: Privatna arhiva

Master

režija i scenario: Mariama Dialo

zemlja: SAD, 2022.

Svi prijatelji me mrze (All my Friends Hate Me)

režija: Endrju Gejnord

scenario: Tom Palmer, Tom Staurton

zemlja: VB, 2021

Koja je, od dve ponuđene opcije, glavna junakinja američkog filma „Master“, premijerno prikazanog na festivalu Sandens, da bi nakon još par festivalskih gostovanja krajem proleća dospeo do striming servisa? Da li je to Gejl (Redžina Hol), nova profesorka zadužena za odnose sa učenicima na uvaženom i stotinama godina starom fakultetu na severu Amerike? Ili DŽasmin, brucoškinja koja dovršava proces asimilacije u društvo belaca?

Jer, Gejl i DŽasmin su crnkinje, što nas tera da obratimo pažnju na dvoznačni naslov. Reč „master“, naravno, u datom kontekstu asocira na robovlasnike iz devetnaestog veka, dok u konkretnom slučaju filmske fabule označava akademski položaj – skupi američki fakulteti, naime, poseduju uzvišenu studentsku službu, gde je za studentske probleme odgovorna osoba koja je u isto vreme redovna profesorka.

Početne scene uspostavljaju dvojstvo glavnih junakinja, sa dve crnkinje iz dve generacije – jedna formirana devedesetih, druga počinje svoje formiranje sada – koje stupaju u nove životne faze na istoj lokaciji. Treća crnkinja, pak, donosi sukob.

DŽasmin, koja pokušava da uspostavi prijateljski odnos sa belom cimerkom i ne posećuje sastanke studentskog udruženja koje okuplja pripadnike manjina, zapada u probleme nakon što dobija nedovoljnu ocenu iz engleske književnosti, ne odgovorivši dovoljno dobro na zadatak pisanja seminarskog rada na temu rasnog aspekta u romanu „Skerletno slovo“ Natanijela Hotorna.

Kakav sad rasni ugao može postojati među protestantskim puritancima sredinom 17. veka, i to u Masačusetsu iz koga su već tada ka zapadu utekla urođenička plemena? Crna profesorka književnosti Liv, očigledno posebno zahtevna prema pripadnici svoje rase, tvrdi da ako nešto nije očigledno („toga tu nema“, uporna je DŽasmin), ne znači da ne postoji, zaključivši da je neophodno proći period adaptacije kada se počne pohađati elitni fakultet.

Tu već počinje netrpeljivost, sa DŽasmin koja protestuje: „Odakle vi mislite da ja stižem? Živela sam u predgrađu, bila najbolja učenica, predsednica odeljenske zajednice…“ Liv je, zapravo – i tu se mora pomenuti film „Beži!“, odgovoran za celu seriju društveno svesnih poluhorora kojima pripada i „Master“ – od svoje spoljašnje i unutrašnje ličnosti stvorila stereotip liberalne pripadnice manjine, razbarušene, sa studentima drugarski neposredne, sklone osvežavanju krutog akademizma otvaranjem osetljivih pitanja.

Problem je što pitanje rase, na način na koji se rasom bavi Liv, uopšte više nije osetljivo već političkom korektnošću odvedeno u predele mentalne paučine.

Kada dodeljivanje redovnog profesorskog mesta dođe na red za diskusiju, jedna bela profesorka primećuje kako bi to bio dobrodošao dodatak u cilju diverziteta, dok se druga, i to bez nekakvih ružnih misli dospelih iz zadrtosti („Master“ je izuzetno balansiran i glumački detaljan rad), obraća Gejl, primetivši da Liv, za razliku od nje, nema baš zapanjujući broj objavljenih naučnih radova.

Gejl je, dakle, u procepu, svesna da je ona dospela tu gde je potpuno zasluženo, dok pripadnica njene rase pokušava da se uvuče na mala vrata, putem forme umesto suštine. „Master“ je, jasno, pre svega karakterna studija, sa hororom koji probija iz srži priče, kroz kletve, spaljene veštice, crnu služavku koja proganja Gejl sa crno-belih fotografija.

No, autorka je prišla nekim istinski osetljivim pitanjima, izbegavanim upravo od profesorki kakva je Liv, i bila očekivano kažnjena od strane američkih filmskih kritičara. A ja ću samo dodati da je nastup Redžine Hol od onih koji bi u savršenom svetu dobili nominaciju za Oskara. Nije lako junakinju koja je pre svega svedok prevare nastale u svojoj generaciji, te posledica koje prevara ima na mlado biće koje smatra da određenim temama ne mora više da se bavi, dovesti do katarze i velikog završnog monologa.

* * *

Scenaristi britanskog filma „Svi prijatelji me mrze“ („All My Friends Hate Me“) – poput „Mastera“, pre striming života prikazanog na par relevantnih festivala – dvojica su glumaca/komičara kojima je to prvi dugometražni filmski pokušaj, što celu stvar čini prilično fascinantnom.

Već prvi kadrovi navode na pomisao da je pisanje scenarija bilo posledica dublje potrebe – glavni junak Pit (Tom Staurton, jedan od scenarista) priprema se za put do „lordovskog“ imanja prijatelja sa fakulteta, pozvan od strane cele drugarske grupe kako bi se okupili posle puno godina, sa Pitovim rođendanom kao konkretnim povodom.

„Znaš, oni nisu stereotipni bogataši“, kaže verenici koja će im se pridružiti dan kasnije, usput objašnjavajući poreklo fakultetskog nadimka „Skipi“. „Od ‘skiper’, zato što sam bio ‘kapetan žurke'“. Obavezni član ekipe iz niže klase? Kako god, u flešbek pakovanja, dok se Pit vozi ka imanju, umetnuto je mnogo toga bitnog, pa valja od prve sekunde biti koncentrisan.

Recimo, verenica se zapita koje je pravo ime drugarice Fig (Smokva), da bi Pit rekao da se zapravo ne seća jer su je oduvek tako zvali (inače, Smokvu igra glumica imena DŽordžina Kembel iz epizode „Hang the DJ“ serije „Crno ogledalo“ – kakve je samo romanse bilo u toj epizodi – no, navodim je pre da bih dao primer profila sposobnih i stalno zaposlenih televizijskih glumaca koji naseljavaju film).

Poenta dijaloške sličice o nadimku je da Pit zapravo ne poznaje te ljude, van fakultetskih žurki i sviđanja/poluemotivnog odnosa sa slikarkom Kler koja je u nekom trenutku pokušala i da se ubije, zbog čega se Pit plaši kako da u vikend uvede temu verenice.

Neprijatnost ključa od prvog do poslednjeg kadra, i jedno od najrizičnijih i najvećih postignuća celokupne autorske ekipe je što se gledalac sve vreme pita u kom pravcu će celina konačno otići – mogla bi, sa jednakom osnovom u uvodu i atmosferi, postati „slešer“ ili farsa sa razgaćenim bežanjem iz soba i skrivanjem po plakarima.

Sve to je isplata na prvi pogled dvodimenzionalnih a posle par replika očito glumački do srži izbrušenih likova, posebno centralnog Pita koji svakako provodi život kao seriju iluzija o sebi.

Prosto je divna svaka situacija u kojoj „poš“ prijateljima uvek na isti način i iz istog neironičnog i srceparajućeg ugla pokušava da priča o svojim za pogled na stvarnost menjajućim doživljajima iz libanskog izbegličkog kampa. Igrajući se filmskim žanrovima, uz to razumevajući jezik filma, autori su ostali na gotovo pozorišnom koloseku istraživanja karakternih nedostataka.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.