Ofanziva protiv nikogovića i neutralnih posmatrača

U maju prošle godine je na beogradskom festivalu Beldocs prikazan film „Gospodin Niko protiv Putina“ koji je u tom trenutku bio sveži dobitnik specijalne nagrade žirija na Sandensu.

Od tada, dobio je i BAFTA nagradu za najbolji dokumentarni film, nominovan je za Oskara za najbolji dokumentarni film, a Danska ga je, da bi malo odmorila članove američke akademije od gledanja Madsa Mikelsena, prijavila i kao svog kandidata za nagradu za najbolji međunarodni film.

Iskoristiću priliku i navesti da je Rusija poslednji put imala svog kandidata za međunarodnog Oskara 2021. godine, i izbor je bio naturalistički mučno „Opuštanje pesnica“ čija rediteljka Kira Kovalenko iz objektivnih razloga više ne živi u Rusiji.

Godinu dana ranije, Rusiju je predstavljao film „Dragi drugovi“ Andreja Končalovskog koji sada ima skoro devedeset godina i podržava Putina i rat u Ukrajini, iako je 2012. potpisivao peticije za puštanje iz zatvora članica benda Pussy Riot a 2014. osuđivao aneksiju Krima.

Pretpostavljam da je zaključio da ne bi bilo loše da modifikuje javni stav zarad bezbednosti svog mnogobrojnog potomstva, a verovatno ga je i brat Nikita posavetovao da prestane da se budalesa.

2019. godine, pak, u Ameriku je poslat film „Pritka“ čiji reditelj Kantemir Balagov je, poput Kire Kovalenko, danas politički emigrant, i moram da čestitam samom sebi što sam primetio koliko je ta „Pritka“ koja se zbiva u Lenjingradu 1945. zapravo bio zamaskirani način da se govori o problemima savremene Rusije, te najavio da bi mladog reditelja mogli u nekom trenutku u budućnosti posetiti momci sa službenim značkama.

Očigledno, i on je imao slične projekcije pa se na vreme evakuisao.

I film „Gospodin Niko protiv Putina“ („vočbejt“ naslov, ali šta da se radi kad je mušterija uvek u pravu) počinje evakuacijom prilikom koje glavni junak i koautor Pavel Talankin pred prelazak granice (zvanično, trebalo bi da se vrati posle nedelju dana) u mraku noći zakopava tragove svojih subverzivnih delatnosti koji bi mogli biti opasni po one što ostaju.

Tridesetdvogodišnji Pavel je celog života bio lokalpatriotski žitelj gradića Karabaša (10,000 stanovnika; uralska oblast Čeljabinsk) kojim dominira velika topionica bakra.

Nalik Boru, plate su u Karabašu veće od proseka, kao i smrtnost mnogo pre starosti.

Teška je to provincija u kojoj je nepojamno na javni način ispoljavati bilo kakvu različitost – Pavel u jednom momentu, kao narator filma, kaže da je u osnovnoj školi shvatio da je drugačiji, i reklo bi se da se radi o homoseksualnosti.

A možda i ne, budući da kada vam se u mladom umu počnu javljati bilo kakve kontrakulturne ideje sledeći korak bude zaključak da ste neizlečivo drugačiji od zajednice.

Pavel živi u malom stanu sa papagajem i jazavičarem, ima biblioteku sa 427 knjiga složenih po boji, i radi u školi – u istoj zgradi su i osnovci i srednjoškolci – kao „koordinator događaja“ i videograf.

Najvažnije za njegovu dodatno snažnu vezu sa Karabašom, Pavel je zadužen i za „video klub“ u kojem adolescente uči osnovama snimanja i montaže, a suštinski formira prostor izmeštanja iz sive stvarnosti, nepretenciozno i bez predumišljaja spasavajući duše mladih ljudi koji ga smatraju za lagano šašavog starijeg brata.

Dakle, jako je bitan i potencijalno opasan, bez učene logoreje sličeći profesoru Kitingu iz „Društva mrtvih pesnika“ (verovatno bi prevrnuo očima kada bi ovo pročitao).

Stižemo do februara 2022. godine…

U okviru napora da pojača propagandni stisak, režim upotrebljava već postojeći ali uglavnom ignorisani školski predmet „Važni razgovori“ u cilju rodoljubno-militarističke indoktrinacije.

Svakog ponedeljka ujutru kroz školu se nosi zastava, da bi potom nastavnici deci čitali novonapisano štivo koje im je poslalo ministarstvo prosvete.

Na kraju, da aktivnosti ne bi bile nekontrolisane, Pavel dobija zadatak dokumentovanja časova „Važnih razgovora“ i „aploudovanja“ snimljenog materijala na izvesni državni server.

Zanimljivo je primetiti kako nastavnici reaguju na novo zaduženje, pa tako mnogi čitaju potpune idiotizme koji su im stavljeni u ruke tek da bi otaljali stvar (logično, skrivaju gađenje i glume da u najmanju ruku nemaju konkretni stav).

No, ima i režimu bespogovorno odanih, poput nastavnika istorije Pavela Abdulmanova – kada to ne bi bilo pozivanje na nasilje, ne bih se libio da vas zamolim da mu slomite oba kolena ako ga ikada sretnete – člana Jedinstvene Rusije i ponosnog ljubitelja Lavrentija Berije koji dvanaestogodišnjacima iz glave pripoveda o hibridnom ratu vođenom protiv Rusije, ekonomskom jadu Evrope, te Francuzima koji uskoro neće imati novca za benzin pa će, kao musketari, putovati na konjima.

Abdulmanov će za svoj pedagoško-politički rad dobiti nagradu za omiljenog nastavnika, a sa njom i poklon-stan u novogradnji.

Od opasnih besmislica uz koje se može malo i odremati pred fiziku i hemiju, „Važni razgovori“ se, kako rat ne prestaje i ima nove zahteve, pretvaraju u otvorene pozive na istrebljenje neprijatelja.

Nerešivo indiferentni nastavnici više nisu dovoljni, i u školu počinju da dolaze uniformisani „vagnerovci“ sa svojim junačkim pričama.

Pavel gubi razum i počinje da pravi gluposti zbog kojih će pre ili kasnije biti uhapšen, da bi shvatio da se nalazi u jedinstvenoj poziciji i da, umesto impulsivnog žrtvovanja, materijal koji snima mora da konspirativno pokaže… nekom.

A kako u Rusiji od proleća 2022. godine nema pravih medija, taj neko se može nalaziti samo van državnih granica.

Zamisao nije bila inicijalno njegova, mada nije slučajno – tj, verovatno je imao barem podsvesnu nameru – nepoznatim zemljacima na instagramu opisivao čime je u poslednje vreme primoran da se u školi bavi.

Ispovest je prosleđena preko granice, i Pavelu stiže opasna ponuda iz Danske da stotine sati materijala dobiju formu dokumentarnog filma.

U etičkom pogledu, najvažnije je bilo ne izložiti svoje snimljene sugrađane režimskom zlostavljanju – pri tome su i mnogi od njih maloletni.

Kako je prikazano na početku filma, Pavel je pre bekstva sakrio sve što nije upotrebljeno u završnom proizvodu za slučaj da graničari izvrše malo detaljniju proveru putnika namernika.

Eh, prokleta etičnosti… a ko zna čega je sve tu izuzetnog još bilo.

Dileme koje imaju njegovi bivši učenici – nalik JNA mučenicima iz 1991, regrutovani u vojsku baš dok traje rat – ostaju na bezbednom nivou pacifističkih opštih mesta, da bi mučna atmosfera prilikom njihovih okupljanja ukazala zašto je režim bio prisiljen da pojača ton svoje propagande do maksimuma.

Pavel Talankin je sada deo zapadne, mnogo mudrije propagande, koja je dobrim delom i posledica ponude i potražnje.

Dok prevrćemo očima na scene „Važnih razgovora“ iz karabaške škole sa pionirski odevenom decom koja defiluju hodnicima noseći rusku zastavu, valja se podsetiti da se u američkim školama pred prvi čas takođe izvodi „Zakletva vernosti“ državnoj zastavi.

Međutim, kod protestanata su stvari racionalne, pa se objašnjavanje fenomena može početi analizom trenutka njegovog nastajanja.

Krajem 19. veka paralelno se odvijalo masovno doseljavanje tadašnjoj američkoj kulturi zastrašujuće apartnih emigranata i sve veći revizionizam glede još uvek svežeg građanskog rata.

Primećeno je da nije zgoreg deci došljaka i frustriranih južnjačkih konfederalaca već u školi usaditi Ameriku kao celinu koja natkriva svakog građanina koji u okviru divljačkog liberalang kapitalizma može da ostvari svoje snove.

Zatim, pedesetih godina prošlog veka, zakletvi je dodato i da svi američki građani egzistiraju ne samo „u jednoj naciji“ već i „pod Bogom“.

Naime, u doba hladnog rata ljudi iz Ajzenhauerove administracije su smatrali da se – opet, za najmlađu publiku – mora naglasiti hrišćanski karakter američkog državnog uređenja.

I eto, sve do danas američka deca pred početak nastave stoje i recituju taj kratki državotvorni tekst – naravno, ako žele, pošto po zakonu ne mogu da budu prisiljena.

Zanimljivo je uočiti da dotična blesavost nije prisutna u stotinama „high school“ filmova, što će reći da njihovi autori biraju da je ignorišu.

Podseća to na srpske reditelje filmova, serija i muzičkih spotova koji, ako žele da prikažu estetski prijemčivu panoramu Beograda, kameru usmeravaju od Brankovog mosta ka Kalemegdanu, ignorišući degenerisanog dubaiziranog mutanta sa druge strane.

Svako ima svoj neprilični „treš“, utkan u srž vlastodržaca.

Pavel je, dakle, nepovratno prešao granicu i sada putuje okolo sa svojim filmom kroz društva u kojima ima svega onoga od čega je pobegao – samo na logičniji ili uviđavniji način, tako da se može genezijski razumeti i teškom mukom nekako prihvatiti.

Izdajnik nije, jer izdati se može istina, a ne režim kojem nije bitna kao koncept.

Od prijatelja iz Karabaša je obavešten da je direktor škole imao posetu državnih organa tokom koje mu je uljudno objašnjeno da se o dokumentarnom filmu ne sme pričati, privatno i pogotovo javno.

Kao da ne postoji.

Ima i to svoju izopačenu logiku, budući da društveni inženjering totalitarnih režima može biti sačinjen samo od vriska i muka.

A da li će i Pavle poput Pavela za nekoliko godina razmatrati bežanje iz grada u kojem je rođen, zavisi od događaja iz neposredne budućnosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.