Foto: Privatna arhiva Pred utakmice škotske fudbalske reprezentacije publika uvek krcatog stadiona Hemden Park doživljava tri i po minuta uvodne katarze.
Tada se sa razglasa pušta pesma „I’m Gonna Be (500 Miles)“ edinburške grupe The Proclaimers, svi pevaju kao jedan, zastave se ponosno podižu, mahnito se skače, grli se ko god da se slučajno našao na susednom sedištu (i kome, naravno, ne pada na pamet da tu i sedi dok se pesma ne završi).
Jako davno sam pročitao i zapamtio zaključak jutjub komentatora: „It doesn’t get more Scottish than that“.
Ima i ovaj koji sam nedavno video: „This is the happiest thing I have ever seen. I’m crying“.
Pesma je, shvaćena bukvalno, ljubavna, sa refrenom koji veli: „But I would walk five hundred miles, and I would walk five hundred more, just to be the man who walked a thousand miles to fall down at your door“.
Da parafraziram nepoznatog jutjub mislioca, ne može biti ljubavnija, no, proizvedeni efekat „prelazi rampu“, umnogome zahvaljujući njenim tvorcima.
Blizanci Kreg i Čarli Rid rođeni su i i dalje žive u Litu, lučkom delu Edinburga.
Njihov škotski patriotizam počinje od konkretnog, lokalnog, od toponima znanih samo njima i njihovim komšijama, da bi se zatim širio ka u teoriji apstraktnom pojmu nacije.
Koja, naime, prestaje da bude apstraktna ukoliko je čine dobri ljudi slični onima iz Lita, zaslužni življenja u nezavisnoj državi.
Nekoliko godina su idejama tog tipa ispunjavali svoj ljubavno-društveni repertoar – u muzičkom smislu eklektičan, od keltskog folka, preko roka, do „popičnog“ post-panka – da bi jednog popodneva 1988. godine, „ubijajući“ vreme do polaska na svirku, u napadu inspiracije napisali svoj konačni proglas (jer, „The Proclaimers“ znači „Proglašavači“).
Žitelji zemalja Komonvelta su promptno reagovali prvim mestima na listama slušanosti, što je „Proglašavače“ poslalo na američku turneju, uz televizijska gostovanja u najpopularnijim televizijskim emisijama u cilju osvajanja tada najznačajnijeg tržišta.
Nije uspelo i momci su se vratili u Lit, nastavivši dalje kao da se ništa nije desilo, da bi pesma 1993. godine bila upotrebljena na početku i kraju filma „Beni i Džun“ sa Meri Stjuart Masterson i Džonijem Depom.
Tada je eksplodirala, u poslednjoj sceni podigavši film na viši emocionalno-filozofski nivo, i svet je se više nije mogao otarasiti.
A i zašto bi?
Sve što glavni junak čini, želi, podnosi, svi njegovi ispravni ili pogrešni postupci, obojeno je voljenom osobom.
Što je svakako lepo i romantično, da bi refren dotakao temu ideje.
„Hodao bih pet stotina milja, pa bih hodao još pet stotina, samo da bih bio čovek koji hoda hiljadu milja i padne pred tvojim vratima“.
Slušaoci na tom mestu prepoznaju – čak i bez znanja o političkim stavovima izvođača – da se više ne radi o jednoj osobi za koju se valja žrtvovati, već o nečemu najvrednijem i najčistijem zbog čega se preduzima enormni poduhvat.
Džun iz gorepomenutog filma shvata da ne može više živeti zatvorena u kući, u strahu od šizofrenije od koje boluje.
Njen brat Beni uviđa da je, iz najbolje, zaštitničke namere, zarobio i sebe i nju unutar mehura u kojem samo bolest može izaći kao pobednik, da su oboje negde usput zaboravili da je život opasna igra sa neizvesnim ishodom, ali da zato i jeste tako čudesan.
Pesma se, zapravo, bavi trijumfom nad čim god što nas sputava, a to je i osnovna nit mjuzikla „Sunshine on Leith“ (zvanični prevod je „Kod kuće je sunčano“) iz 2013. godine, inspirisanog pesmama „Proglašavača“.
Mala porodična priča, zahvaljujući demonima protiv kojih se njeni akteri bore, na kraju tvori utopistički krešendo.
Ili se možda ne radi o utopiji?
Desetine hiljada škotskih ljubitelja fudbala su prilično stvarni, kao i peticije u kojima se glasa da pesma koja ih redovno vodi u stanje kolektivne euforije bude zvanična himna Škotske.
A stvarna su i braća Rid, ti momci sa štreberskim naočarima koji deluju kao da su leta 2005. godine skoknuli sa posla i pauzu za ručak iskoristili da bi pesmom „Pet stotina milja“, pred pedeset hiljada ljudi, otvorili Live Aid koncert (usput, zatvorio ga je Džejms Braun).
Nemoguće ne postaje moguće samo zato što ste odlučili da verujete u to, ali veru morate imati da biste ga preveli u područje neverovatnog.
Dakle, nečega što nije verovatno, ali je i te kako moguće.
A vera se širi od vaše ulice, od Lita, gde znate da ima beskrajno više čestitih ljudi nego onih drugih.
Kada u sebi probude veru da mogu ostvariti neverovatno, tada se zaraza širi dok cela nacija ne prestane da bude imuna. „Prepešačio/la bih hiljadu milja“ poklič je individualizma koji vapi za zajednicom.
Razdaljina koja deli Edinburg od Kragujevca je 2816 kilometara.
Te dve tačke na karti Evrope deluju zastrašujuće udaljeno, ali kada se promeni perspektiva, kada proširimo mapu na ceo svet, stiče se ispravniji utisak da je dovoljno samo malo rastezanja da bi rukovanje obrisalo sve naše geografske, religijske, kulturološke distance.
Što bi rekli zemljaci sa najzapadnijeg sektora autoputa „Bratstvo i jedinstvo“: en svet, ena borba.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
