Sužavanje područja borbe 1

Tokom jednog razgovora vođenog na prethodnom palićkom festivalu pokušao sam neodlaženje na FEST, za početak sebi, da objasnim putem scene iz filma „Sajgon“ Kristofera Kroua (scenarista Manovog „Poslednjeg Mohikanca“, autor zabavnih „Šapata u tami“ – svakako filmski pismeniji čovek od Kamerona Kroua sa kojim nije ni u krvnom srodstvu).

Ukratko o fabuli dotičnog filma iz 1988. godine, bioskopski neuspešnog pa kasnije vrlo gledanog kada se našao na policama video klubova…

Viljem Defo i Gregori Hajns igraju vojne policajce u Sajgonu 1968. godine.

„Tura“ im se bliži kraju dok po noćnim klubovima proganjaju svim dostupnim porocima zanete nesrećnike na nedozvoljenom izbivanju iz kasarni.

Onda, domaće, vijetnamske snage reda pored tela ubijene prostitutke pronalaze značku Vest Pointa i naš dvojac nevoljno započinje istragu koja ubrzo otkriva seriju sličnih zločina, najverovatnije počinjenih od strane američkog oficira sa visokim činom.

Kada malo razmislim, više elemenata „Sajgona“ podseća na srpsku sadašnjost – nezvanična kolonijalna uprava i lokalni režim ogrezao u korupciju, dekadenciju i besmisao; zemlja već decenijama izložena zapadnoj kulturi a zapravo iznutra neizlečivo ukorenjena u sopstvenu, feudalnu tradiciju; međunarodno žmurenje na sav kriminal, siromaštvo i klasnu nepravdu dok god se vlast nalazi na opštem kursu zapadnih demokratija; grad sa devedeset i devet procenata stanovnika – lokalnih i gostujućih – koji bi radije bili na nekom drugom mestu; na koncu, tu su i „bunga-bunga“ žurke…

Defo i Hajns, između dve svađe sa šefom vijetnamske policije (od svih likova koji se pojavljuju u priči najsvesnijim neodrživosti stanja), odlučuju da bi baš tu istragu valjalo izvesti do kraja, šta god da kraj donosi.

Nadređeni, u tumačenju uvek u žanrovskom filmu dobrodošlog Freda Vorda, sklanja ih u stranu i veli: „Plovite po moru govana, i umesto da se držite broda, vi posegnete i uzmete jedno govno i kažete, ‘Ovo govance? E, ovo govance me nervira. Ima da uradim nešto po pitanju ovog govanca’. Boga mu… Predugo ste ovde“.

Svakako nisam šmeker formata Viljema Defoa i, posebno, pokojnog Gregorija Hajnsa ali sam, izgleda, predugo plutajući morem izmeta, početkom 2019. godine i ja nagonski odlučio da obratim pažnju po čemu to brod plovi, posegnem za FEST-om i kažem, „e, ovim govancem moram da se pozabavim“.

U tekstovima iz prošle i pretprošle godine sam – i u svrhu buduće, „šestooktobarske“ upotrebe – popisao osobe koje sede u umetničkom odboru FEST-a, te razloge zašto većina njih ne bi trebalo da bude primljena u iole pristojno društvo.

Zanimljivo, nedavno se moglo desiti da kompozitor turbo-folk hitova („Paralizuj me“ mi je omiljeni naslov) padne kao kolateralna šteta tabloidnog obračuna mafijaške države sa državnom mafijom.

U skladu sa pozorišnom prirodom celog sukoba, opstao je do daljnjeg, i evo ga gde i dalje sedi na konferenciji za medije i najavljuje festivalske programske celine.

Mediji, naravno, prisustvuju tom prostituisanju svega što se nalazi u srži motiva za stvaranjem umetničkih dela – režimski mediji, antirežimski, neutralni (ako takvih može biti).

Svi su nabili na nos naočare za zaštitu od atomskog bljeska i gledaju lančanu reakciju koja za sobom ostavlja decenijama zatrovanu zemlju.

Predstava redovnog stanja se mora održavati, te će na FEST-u biti premijerno prikazani filmovi srpskih autora koji će, nakon što se poklone publici u Sava centru, nastaviti da pišu tvitove podrške ekološkim ustancima.

O filmovima će uredne pismene zadatke objavljivati filmski kritičari koji će koju nedelju posle FEST-a gostovati u jutarnjim programima par slobodnih/korporativnih/antirežimskih televizija i šokirano ali sa merom oplesti po nekulturi u javnom prostoru.

Ko vam je beše ministarka, kulturni pregaoci?

Valjda naočare i tu činjenicu čine podnošljivom.

Postoji još jedna scena u „Sajgonu“ koja mi pada na pamet.

Defo i Hajns pronalaze vojnog policajca koji je istraživao jedno od prethodnih ubistava, samoizgnanog u prve redove fronta, i to baš u danima kada Vijetkong i vojska Severnog Vijetnama pokreću Tet ofanzivu.

Čovek je odavno prešao granicu zdravog razuma i deluje nezainteresovan za saradnju.

No, dok teretni avion sledećeg jutra kreće svoj zalet po pisti, evo i njega kako trči sa dosijeom u ruci, i nakon što ga u poslednjem trenutku uruči Defou, za oproštaj viče: „Jebite se! Udarate mi na grižu savesti! Na to se palite, majku li vam vašu! Jebite se, smradovi!“.

Možda sam i ja ludak tog tipa, neko u kome se bore poriv za komformističkim bekstvom i dela histerične pobune.

Možda ovim povodom srpski deo mog genetskog sastava uzima primat te celo biće postaje žrtva na druge jezike navodno neprevodivog inaćenja.

Jedino mogu da se nadam da odbijanjem da učestvujem u jednom malom rukavcu opšteg kolapsa dodajem detalj, kratku dijalošku crtu guranju naše društvene drame ka raspletu, u nadi da se sada nalazimo barem u tački peripetije.

Takođe, u verovatno uzaludnoj nadi da ću već sledeće godine ponovo gledati filmove na FEST-u, i biti, rečima Baneta Bumbara dok prelazi Stari savski most, „čvrsto rešen da budem fini i društven, u želji da postanem čovek“.