Prevod podnaslova bio bi „uz vrlo posebno, ugovorom obavezano pominjanje Tonija Kliftona“. A za „the great beyond“ je teško pronaći odgovarajući prevod u srpsko-hrvatskom jeziku, možda poetično „Veliko Iza“, ono što se nalazi van opsega našeg iskustva i percepcije, ono što vidimo nakon što poslednji put kao stanari kružećeg elipsoida udahnemo vazduh. Ili, da budemo manje (ili, možda, više, zlokobni) radi se o svakom trenutku komunikacije sa Drugim, bio to ljudski sagovornik ili jasni, podsvešću stvoreni san. Istorijski kontekst je sledeći: nakon što je dobio glavnu ulogu u filmu „Čovek na mesecu“ DŽim Keri je rešio (ili je „Veliko Iza“ rešilo u njegovo ime) da tokom snimanja ne izlazi iz lika što je značilo da autorsko-zanatlijska ekipa gotovo nikada ne razgovara sa DŽimom Kerijem već mora da se zadovolji Kerijevim viđenjem Endija Kaufmana ili, još zabavnije, Kaufmanovog alter ega, gnusnog hotelskog pevača lakih numera Tonija Kliftona. Tokom devedesetih američki filmski studiji su do korporativne perfekcije doveli formu video zapisa sa snimanja filma („Kažite nam nešto o svom liku?“), potpune besmislice koja je eventualno validni dokument umetničkog procesa pretvorila tek u još jedno marketinško sredstvo. E, sad, DŽim Keri je, znajući kakva će se konceptualna umetnost odvijati tokom snimanja „Čoveka na mesecu“, svojom moći filmske zvezde za taj posao doveo devojku pokojnog Kaufmana. I ona je snimila sve, toliko dobro da je filmski studio stavio dvadesetogodišnji veto na prikazivanje materijala zaključivši da svet „to“ ne sme da vidi („Nisu hteli da ljudi misle da je DŽim Keri smrad“, kaže on sam). A smrad je bio. Maltretirao je nesrećnog Miloša Formana koji nije mogao da na razuman način razgovara sa svojim glavnim glumcem. Kada je bio Toni Klifton, vređao je i na svaki način iritirao, recimo, u zajedničkoj šminkernici glasno puštajući idiotsku muziku sa kasetofona. Ili je možda lepota pretvaranja izašla kao pobednik? Nakon par nedelja ludila usledio je ozbiljan telefonski razgovor između reditelja i glumca. „Pa, mogli bismo da otpustimo Kaufmana i Tonija Kliftona“, Keri kaže da je rekao, „ja dosta dobro imitiram, i mislim da bih mogao da ih ‘skinem'“. Posle kratke pauze – opet, Keriju biramo da verujemo – Forman izgovora, „Ne. Ne želim da to prestane. Samo sam hteo da malo popričam sa DŽimom“. Jer, posvećeno pretvaranje je istinitije od dosadne istine. U jednom trenutku u pomenutu šminkernicu utrčava glumac koji igra Kaufmanovog oca i nastavlja, kao lik, neku raniju svađu sa Kerijem/Kaufmanom, iz scenarija ili ko zna kog Velikog Iza. Nakon što su završili, vidimo da šminkerka plače. „Podseća me na mog tatu“, kaže. Ako je samo do toga vredelo je. NJen tata možda je mrtav i ona više nikada neće moći da se posvađa sa njim, i, da, oči joj verovatno zasuze kada gleda dobro napisanu filmsku scenu srodne tematike, ali ovo je nešto drugo, ne veština manipulacije publikom udobno zavaljenom u sedišta i pripremljenom da bude emotivno napastvovana već umetnost koja nas iznenada napada kada ne očekujemo.

Podsećanja radi, Kaufman je bio stand-ap komičar koji je pokušavao da pobegne od „glumac, kaži nešto smešno“ pakla što je dalje moguće. NJegova filozofija nastupa bila je, recimo: „ne znam tačno zašto sam na sceni ali spremio sam određenu tačku i molio bih da mi dozvolite da je izvedem do kraja“. To, je, u stvari, vrhunski egzistencijalizam, jer, znamo li svi mi zašto smo na sceni, tj. živi? Kako god, ne preostaje nam ništa drugo nego da tačku, tj. život, izvedemo do kraja. Većina publike, naravno, svesno ne doživljava to objašnjenje ali, svejedno, nakon početne neprijatnosti počinje da se smeje. Da li zato što osećaju olakšanje što oni nisu u tom trenutku na sceni? Svakako se dešava međusobno strujanje koje iz podsvesti čupa smeh. Kasnije, Kaufmanovi nastupi sve više nalikuju „performance artu“. Instaliraće strunjaču i, u jeku feminizma sedamdesetih, prozivaće žene u publici da su niža bića u odnosu na muškarce („dobro, osim u kuvanju, spremanju kuće i to“), bez sumnje fizički slabija. I onda će se rvati javno sa ženama koje će ga koristiti kao terapeutsko sredstvo, sliku glupog, zadrtog muškarca kojeg je zadovoljstvo šutnuti u glavu. Keri na kraju dokumentarnog filma odlazi u pravcu gotovo adolescentske ezoterije sa „apstraktnim strukturama“ po kojima nam govore da valja da živimo, zapitavši se šta bi se dogodilo kada bi u lik uranjajući pristup iz „Čoveka na mesecu“ primenio u ulozi Isusa. Prazno laprdanje? Nije li upravo Kaufman na sebe preuzeo sličnu ulogu, nekoga ko prima rane publike, u stvari, svih ljudi koji dolaze u kontakt sa njim, nalik – beše li? – Skitnici iz „Čuda u Šarganu“? Sigurno je da Keri nije svesno to rastavio na činioce ali Isus se u ispovest došunjao odnekud. Verovatno iz Velikog Iza, gde čuči toliko toga. Ili ništa. Sledećeg utorka: još Kanađana u potrazi za istinitom fikcijom i lažima sećanja…