Desetine minuta bez vozila, dok se desetine putnika pita šta se dešava. Nedoumica i nervoza postaju veći kada se primeti da npr. autobusi saobraćaju samo u jednoim smeru.
Tako nešto je doživeo i potpisnik ovih redova i zakasnio na posao, iako sam radio van pomenutog špica.
Srećom nije bilo kazne, niti penala, ali ne verujem da su te sreće bili i ostali putnici, bilo da su u pitanju radnici, studenti, penzioneri.

Pune stanice bez autobusa/tramvaja/trolejbusa su slika i prilika našeg javnog prevoza, koji je iz godine u godinu sve gori. Gužve i kolapsi se dešavaju svako malo i kad im vreme nije. Tako da je prošlog leta, dok je grad tradicionalno prazan, prava umešnost bila ući u prevoz, a da ne bude gužve ili kratko čekati na isti.

Javni prevoz nam je po svim parametrima sve gori ma šta pričale vlasti. Ma koliko navodili otvaranje novih linija, hvalili se pređenim kilometrima, smanjivanjem duga, ili obećavali stotine novih autobusa, pravili na papiru ambiciozne planove, fakat je da autobusa i ostalih vozila sve manje.

Činjenica je i da Gradskom saobraćajnom preduzeću već duže vreme nedostaje par stotina vozača, a taj broj se povećava. Razlog tome su odlasci, motivisani sa sve manjom platom i sve većim obimom obaveza za vozače.

“Genijalci” su nedavno smislili da bi vozači trebalo da kontrolišu i karte putnika prilikom ulaska u prevoz. Ne treba biti ekspert pa shvatiti da bi se na taj način samo usporio prevoz i izazvao još veći kolaps. Poput onog kada je bivši gradonačelnik Dragan Đilas i tadašnja vlast sa sličnim idejama ali i uvredama/pretnjama sa plakata u prevozu, uveli Bus plus.

Matrica u kojoj se odmah može pročitati nestručnost, ali i još nešto. Poput odrođenosti od realnog života, jer većina gradskih čelnika se verovatno nije ljudski pogurala u autobusu već i-ha-ha.
U slučaju današnjih vlasti može se pročitati još nešto, a to je želja za uništenjem Gradskog saobraćajnog preduzeća. Potpuna privatizacija Javnog prevoza ne vodi se željom za bržim, jačim, boljim već novim mogućnostima za kombinovanje, unosnim poslovima koji su formalno-pravno možda i legalni, ali se isto tako mogu podvesti kao nelegitimni ili kao zloupotreba prava.

Jedan od koraka u tom pravcu je konstantno smanjivanje plata i povećavanje obaveza vozača. Nedavno su vozačima umesto novca uveli deo plaćanja u bonovima, dok tvorci ove ideje svoje plate dobijaju samo u dinarima. Već neko vreme svedoci smo da se daleko veće subvencije daju privatnim prevoznicima. Ovih dana najavljeno je i ustupanje tramvaja i trolejbusa GSP-a privatnicima, koji eto zahvaljujući gradu dobijaju sredstva i oruđa za rad.

Tolika ljubav prema privatnicima, svojstvena je pre majkama i deci, dok se istovremeno vlasti ponašaju maćehinski prema svojoj “deci”.
Ne zaboravimo da “eksperti” iz vrha gradske vlasti i dalje istrajavaju u nameri da premeste najstariji most preko Save i tako ostave centar Beograda bez tramvajske veze sa Novim Beogradom. Linije koje dnevno koristi ogroman broj Beograđana.

Možemo se zapitati šta je sledeće. Da li će posle “seče sedmice” neko se dosetiti da ukine ili već nekako devastira 15, 16, 18, 23, 95, vreme će pokazati, a rezultate već znamo. Kolaps, muka i mnogo potrošenog vremena ni za šta.

Očigledno je da se ne radi o interesu javnosti i da su vozači sve nezdovoljniji. Jasno je i da vozači sa više obaveza i manjim prihodima sigurno neće biti bolji u obavljanju ovog izuzetno odgovornog i važnog posla za milionski grad. Posla koji se može uporediti sa zdravstvom i školstvom.

Šta god da je razlog kašnjenja, teška situacija, tihi štrajk, objektivne okolnosti, subjektivne slabosti, odgovorna vlast bi u najmanju ruku razgovarala sa onima koji održavaju sistem koliko-toliko funkcionalnim. Međutim, umesto toga u situaciji smo gde su zbog vlasti građani nervozni, privreda gubi zbog kašnjenja nervoznih građana, a bezbednost svih nas je ugrožena zbog sve lošijeg statusa zaposlenih u GSP-u i naravno preopterećenja kapaciteta vozila.

I sve to zbog nečijeg ličnog interesa, ili gotovo mitske nesposobnosti.
Šta mislite, koji je razlog pravi?