Već dan-dva posle izbora u Crnoj Gori i najave prve promene vlasti nakon gotovo 30 godina, u Srbiji koja je rezultate izbora pratila više nego svoje mesec i po ranije, nametnule se najmanje dve pogrešne teme – da je sve gotovo tj. da nova vlast sigurno preuzima vođenje države – odnosno da je Milo izgubio vlast, da a umesto njega dolaze razuzdani četnici i da će Crna Gora odbaciti državnost, poleteti u zagrljaj Srbije i Rusije.
Obe teze mogu se svrstati u olako date, površne i lako se može desiti pogrešne.
No to je danak koji se plaća tabliodnom razmišljanju javnog mnjenja i sada već standradne postavke, ako ne misliš kao ja onda sigurno misliš kao oni koje mrzim.
Milo je gotov?
Iako je u prvom obraćanju javnosti posle zatvaranja birališta 30 godišnji vladar Crne Gore Milo Đukanović zvučao kao neko ko je svestan poraza i koji ga prihvata, neozbiljno je otpisivatai ga. Ako je u nečemu uspešan to je onda poliitičko preživljavanje. Najmanje 4-5 puta se mislilo da je Milo “gotov”. Međutim, on se vraćao. Žilav i jak protivnik koji će se boriti do poslednjeg. Zaboravlja se da je Milo još uvek predsednik Crne Gore, da je njegova partija i dalje pojedinačno najjača, a da njegovi ljudi drže u svojim rukama ekonomsku moć i da će sigurno iskoristiti svaku šansu koja mu se pruži da se vrati na vlast ili “zamuti vodu” protivnicima. Sasvim dovoljno argumenata protiv tvrdnje da je Milo istorija. Na Milov račun ide još jedna stvar, a to je predsednik Srbije Aleksndar Vučić. Ma koliko zvanični Beograd podržavao prosrpsku opoziciju oličenu u Demokratskom frontu, Đukanović i Vučić su pajtosi. Njihove kese su zajedničke, njihovi kontati sa Arapima i Amerikancima takođe, a imaju i istog savetnika, Bebu Popovića. Toliko ih toga veže, da je za očekivati spoticanje iza scene, jer sa Đukanovićem na vlasti može se održavati tenzija tako potrebna naprednjacima da bi uopšte funkcionisali, dok sa druge strane mogu da razvijaju svoje ekonomske interese do mile volje. Tako da ne bi bilo iznenađenje da podrivanje sloge među prosrpskim snagama počne iz Beograda.
Četnici su stigli u grad i vode nas u Rusiju
Gotovo paničan i maničan strah od povampirenja četnika i ostalih velikosrba provejavao je i pre izbora. Još kada su se Pljevljima u noći posle izbora pojavili četnoliki idioti koju pretili ubijanjem i proterivanjem Muslimana, strah je postao opipljiv. Ipak srećom, do eskalacije nije došlo i to najviše zahvaljujući Srbima i sasvim iznenađujuće SPC-u.
Iskoristivši slogan “Ne damo svetnje” nosilac liste Demokratskog fronta Zdravko Krivokapić je zajedno sa lokalnim sveštenicima sa transarentom stao ispred Husein-pašine džamije i poslao snažnu poruku da nasilje nije opcija. Smirivanju tenzija je doprinela i SPC saopštenjem koje je zaista bilo u hrišćanskom maniru. Pozivalo je na mir i suživot, poštovanje, razumevanje. Gotovo neverovatno za mitropolijiu koja je neretko prednjačila u ekstremizmu. Da li se dogodila promena na bolje videćemo, ali izvesno je da je SPC već mesecima promenila ploču i umesto vatrenih poziva koji su podsećali na neka druga vremena pred poraze, pozivala na mirniji način ističući druge stvari, a ne samo nasilje i slavnu istoriju gde je mera bila odsečena glava. Da li su promenili savetnika za kampanje, umirli Amfilohija ili jednostavno “progledali” videćemo u mesecima koji dolaze.
Četnici koji jašu nemogući su izbor iz još par očiglednih razloga. To su pre svega koalicioni partneri Demokratskog fronta koji ne mare puno za nacionalno i prosrpsko, već za evroatlantsko i građansko. Upravo je opozicija u prvim danima uspela da odgovori na sve izazove i pokaže se politički zrelom. Za to vreme, paradoksalno, na skupu Demokratske partije socijalista na Cetinju mogle su se čuti pesme proustaškog pevača Marka Perkovića Tompsona, a okupljeni su pominjali ponavljanje scenarija iz Oluje i neke nove traktorske kolone za Srbe. Poražavajuće za partiju koja se naziva socijalističkom i demokratskom i one koji su se izdavali za evropski orijentisane građane.
Da li će opozicija uspeti da se organizuje i postane odgovorna i bolja vlast pokazaće vreme. Svakome ko je dobronameran treba da bude najvažnije da najavljena tranzicija vlasti prođe mirno, jer je to najbolji način za sve. Kako u Crnoj Gri tako I na prostoru Jugoslavije. Građane Crne Gore treba ostaviti da se dogovore, bez uplitanja Beograda, Zagreba, Tirane ili Sarajeva, jer mirna tranzicija i jačanje dobrosusedskih odnosa je pre svega “pobjeda Crne Gore”, kako je nekada glasio izborni slogan DPS.
Iskušenja tek predtoje ali najbolje je što možemo da uradimo jeste da poželimo puno sreće i znanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
