A oni nam, nažalost, otežavaju i život i posao.

Ponovo se, kao 90-ih, ne osećam komforno u odnosima s poslovnim partnerima iz regiona. Sve me gledaju kao da sam ja lično nešto kriv i s nepoverenjem. Nije to poslovno nepoverenje, nego više neka vrsta odbojnosti prema ”mestu boravka“ moje kompanije. Ja lično takav odnos nisam ničim zaslužio, uredno ispunjavam ugovorene obaveze, roba koju isporučujem partnerima u regionu je kvalitetna i konkurentna. I pored toga, javilo se neko novo podozrenje mojih partnera. Kažu mi, izvinjavajući se, da se njihovi kupci teško hvataju na policama za proizvode iz Srbije.

Nisam se još bavio dubinskim istraživanjem šta se događa na tržištima zemalja u regionu. Gledao sam makroekonomske pokazatelje, čini mi se da kupovna moć u tim državama nije u padu pa to otpada kao razlog manje prodaje roba iz Srbije. Primetio sam, međutim, da sve te države međusobno imaju rast privredne saradnje i da se privrednici iz tih država ne žale na nepoverenje potrošača na drugim tržištima u regionu. Razgovarao sam s nekoliko kolega iz Srbije. Svi vrte glavom, nemaju rast prihoda sa tržišta država u regionu, uglavnom stagnacija i pad.

Imam utisak da potrošači u zemljama regiona, prateći medije, reaguju refleksno kad dođu pred police u dućanima na kojima stoji i roba iz Srbije. I kad već mogu da biraju, hvataju se za robu čiji proizvođač nije iz Srbije.

Bojim se da su naši političari ponovo, na loš način, umešali prste u privredu. Kad slušam i čitam srpske političare nemam dilemu da je Srbija ponovo u zavadi sa svima u regionu. Naši političari svojim izjavama i javnim nastupima, ma koliko to bilo dopadljivo, neoprezno i neodgovorno predstavljaju Srbiju i srpsku privredu u regionu (a i šire). Vođeni isključivo dnevnopolitičkim interesima – najčešće ministar spoljnih poslova, ministar vojni a u poslednje vreme i premijerka – frljaju se izjavama koje nanose direktnu štetu privrednicima i radnicima, proizvodeći efekat slona u staklarskoj radnji.

Pre neki dan ministar spoljnih poslova nepotrebno je uvukao Srbiju u klinč s Bugarskom. Nije nama Bugarska neko veliko tržište, ali je recimo važan energetski partner (po priznanju naših vlasti) u gasnoj konekciji. I nedavni skupovi u Poznanju i Sarajevu potvrdili su, nažalost, da je srpska politika više remetilački faktor a manje faktor mira i stabilnosti u regionu. Iz Beograda se konstantno s različitim intenzitetom emituju tenzije prema Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji, BiH, Kosovu, Hrvatskoj, evo sad i Bugarskoj. To ne može da ostane neprimećeno na tržištima tih država i u našim poslovnim odnosima s privrednicima tih država.

Sve poslovne veze i pozicije na rafovima u dućanima koje srpski privrednicima uspevaju godinama da izgrade i učvrste u regionu, vodeći srpski političari sruše jednom neodgovornom izjavom. Srpski ministar spoljnih poslova u tome je negativni šampion. Štetu koju on nanosi meni i radnicima u mojoj kompaniji, ali i u kompanijama mojih kolega, postaje velika i teško popravljiva. I počinjem ozbiljno da se preračunavam da li mi je previše skup Ivica Dačić? I Ana Brnabić? Pa ne plaćamo ih mi iz poreza da nam uništavaju poslove po regionu i teraju da otpuštamo radnike, nego da nam ih olakšavaju. Nije suština, kako veruju naši političari-neznalice, da moju (i ne samo moju) robu pazare Srbi na Kosovu, u Crnoj Gori i Hrvatskoj nego da moju (i ne samo moju) robu kupuju svi kupci u tim državama.

Ime autora poznato redakciji