Kad nema ko – stranci

Pošto je Volvo u vlasništvu kineske kompanije Geely nije nerazumno pretpostaviti da bi većina kvalifikovane radne snage (inženjeri i proizvodni radnici) u nedostatku domaćih radnika mogla da stigne iz te zemlje.

Ne bi to bili prvi kineski radnici u Srbiji. U Smederevu, Boru i Zrenjaninu ima ih toliko, ali se mi i dalje teško navikavamo na njih.

Ne umem da procenim kako bi se vlasnici Stelantisove fabrike automobila u Kragujevcu odnosili prema ideji da, u dogovoru s državom kao manjinskim akcionarom, i oni uvezu kvalifikovan radnu snagu iz inostranstva.

Zašto ne, na primer, iz Italije, Turske, ili Albanije. Čini mi se da ni taj dan nije daleko.

… Moj prijatelj razmišljao je pre nekoliko godina šta da radi s vikendicom i s nekoliko stabala trešanja u Grockoj.

Bilo mu je žao da ih poseče pa je odlučio da napravi veliki trešnjik i na pet hektara zasadi sortu trešnje za koju se kupci otimaju. I ova godina bila je, po rodu trešanja, izvanredna.

Ali, kako je trešnja sazrevala strah vlasnika imanja bio je sve veći jer nije mogao da nađe radnike za branje.

I kad ga je već uhvatila panika da će sav njegov trud propasti i da će trešnje istruliti neobrane, dobio je savet da se obrati agenciji koja iznajmljuje radnike za razne vrste poslova.

Uredno je poslao mejl i na njegovo zaprepašćenje posle nekoliko minuta dobio detaljne instrukcije – da se izjasni koliko mu treba radnika i na koliko dana a agencija ga je obavestila da su radnici iz Indije (ne iz Inđije), rečena mu je cena nadnice i da agencija obezbeđjuje prevoz.

Moj drug sad broji novce i mrmlja „nek bog poživi braću Induse“.

… Bio sam na imanju mog kolege nedaleko od Beograda kojim upravlja njegov mladi rođak.

Ima 17 hektara zasada borovnice, sve pod protivgradnom mrežom. Borovnica ekstra kvaliteta (veličine trešnje), svaka stabljika plaćena 7,5 evra, iz Holandije uvezeno 50.000 stabljika.

Sve što se proizvede smesti se samo na dva-tri sata u improvizovanu hladnjaču dok ne stigne specijalizovani kamion koji borovnicu vozi do aerodroma a onda sve što je proizvedeno završava na tržištu Engleske.

„Domaće tržište ne može da izdrži tu cenu“, kaže kolega, koji je uložio veliki kapital u taj posao i zbog toga morao da odloži neke druge.

A onda je ceo projekat doveden u pitanje zbog nestašice radne snage.

U sred Šumadije nije mogao da nađe radnike koji će održavati imanje od 17 hektara pod borovnicom.

Problem je dugoročno rešio tako što je uvezao pet radnika sa – Kube, s njima potpisao ugovor na pet godina, uredno ih prijavio i oni su dobili radne vize.

Moja firma spada u poželjne poslodavce i uspeva da na domaćem tržištu zadovolji potrebe za gotovo svim profilima radne snage. Ali vidim da mnogim mojim kolegama nedostaju radnici – od berača do inženjera.

Eto, na primer, EPS posle epohalne havarije koju je izazvao Mića pokušava da se oporavi tako što ubrzano angažuje specijalizovane strane (nemačke) firme, računajući da će one dovesti svoje inženjere.

Nemci, srećom, znaju da i mi imamo stručnjake sposobne da reše mnoge probleme u EPS-u pa angažuju naše penzionisane elektroinženjere koje vlast ne poziva jer nisu simpatizeri SNS.

Stranaca je sve više među radnicima na domaćem tržištu. I biće ih još više, jer se tržišni poremećaj rešava uvozom (kao i svake druge robe). Javnost nije naklonjena stranim radnicima, ali to je njen problem i naša realnost.