Spomenike i biste u Beogradu su u skorije vreme dobili mnogi: Konfučije, Alijev, Princip, Tesla, Pekić… I nijedan nije prošao bez zamerki. Te ružan spomenik, čime ga je dotični zaslužio, čime nas zadužio, zašto ga ON „podiže“… Čini se da su bolje prošli Bob Marli, čiji se spomenik nalazi ispred škole u Banatskom Sokolcu i Roki Bilbao, imaginarni bokser iz čuvenog serijala Silvestera Stalonea, koji je spomenik dobio u Žitištu. Neki su se čudili, drugi hvalili inventivnost meštana Žitišta i Banatskog Sokolca. Zašto da samo Beograd i veliki gradovi imaju takva obeležja. Život postoji i u Žitištu i Banatskom Sokolcu.

Još veću buru izazivaju spomenici kojih još nema, ali će ih relativno skoro biti – ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću i Stefanu Nemanji, koji će, sledstveno istorijskom značaju dobiti ceo Trg. Po maketi izgleda kao da su Skopljanci, koji se zbog dogovora sa Grčkom oko imena Makedonije, odriču antičkih obeležja, Beogradu „uvalili“ deo svojih čuvenih monumentalnih skalamerija. Šta su Nemanjići zgrešili da od svojih potomaka dobiju monumentalno ružan Trg i negledljivo dosadnu TV seriju? Ako, daleko bilo, u Beogradu bude podignut i spomenik Slobodanu Miloševiću, spomenička kataklizma će biti potpuna.

Treba se nadati da pokojni Milošević neće dobiti spomenik, jer ga svojim (ne)delima ne zaslužuje, ali je zato sovjetski kosmonaut Jurij Gagarin zaslužio spomenik u novobeogradskoj ulici koja nosi njegovo ime i u kojoj decenijama živim. Gradske vlasti su prošle godine odlučile da Gagarin dobije spomenik. Na inicijativu i verovatno donaciju četiri fondacije, po dve ruske i srpske, pre dva dana je i postavljena njegova bista, juče već uklonjena zbog negativne reakcije javnosti, zgrožene izgledom. Biće postavljen novi spomenik Gagarinu, lepši, najavio je gradski menadžer Goran Vesić. Nije mi bilo teško da, kao pravi istraživački novinar, odem da vidim zašto se javnost zgranula. Uz to mi blizu, a vreme lepo za šetnju. Videla sam, znači, Gagarinov spomenik i bravo Vesiću, nek si ga skinuo, zaista je bio ružan. Kao PEZ bombone, ogromno postolje, uz minijaturnu glavu… Još kad bi fontana na Slaviji doživela sličnu sudbinu. Bista je izgleda postavljena greškom, ali na lepom mestu, blok 44, pored TC „Piramida“, između „Asian center“, kineske robne kuće i Mek Donaldsa. Ima tu političke simbolike. Kina, SAD, Rusija, stubovi srpske spoljne politike. EU fali, ali pobedio Orban, populisti jačaju, crno im se piše. Valjda će i sledeći, pravi Gagarinov spomenik biti na istom mestu.

Zašto uopšte trošimo energiju i novac na obeležja ove vrste? Spomenike svakako treba podizati, ali ne i preterivati. Spomenici bi trebalo da traju, da im se dive generacije, ali kod nas je sve relativno. Pokazuje to i izložba fotografija Marka Krojača, pre nekoliko godina, „Monumenti: Promenljivo lice sećanja“, nemačke fondacije ZFD. Na fotografijama je Krojač prikazao spomenike na našim prostorima u 20. veku, podsetio na njihov nastanak i današnjicu. Mnogi su, posebno iz perioda socijalističke Jugoslavije, bili monumentalni, a danas su zapušteno ruglo. Sociolog i autor knjige „Kultura sećanja“ Todor Kuljić kaže da spomenici više govore o potrebama živih nego o poštovanju mrtvih. „Spomenici su simboli vrednosti koje određena politička elita nastoji da nametne“, izjavio je Kuljić. Živi bi očigledno trebalo da više poštuju mrtve, čemu bi doprineo i moratorijum na gradnju spomenika. Bar u narednih 10 godina.