Gnu desnica 1

Na kritike se Tasovac ne obazire posebno. U prošlogodišnjem intervjuu Kuriru, na primer, na podsećanje da mediji nisu bili zadovoljni njegovim ministarskim radom u sferi informisanja, odgovorio je: „Jedino više što sam mogao da uradim za medije jeste da privatno angažujem gejše i nindže da šašolje predsednike udruženja dok pišu svoje pamflete“.

Tasovac je bio ministar u vladi premijera Aleksandra Vučića, a kaže da je svašta od njega naučio, ne samo o politici. Naučio je „i da je bolje da te gnu ujede nego da ne čuješ telefon kada te zove“. Gnu, doduše, uglavnom jede travu, te su verovatno male šanse da ujede čoveka, ali kada šef zove svakako je bolje da se javite. Čak i ako vam šef nije AV.

U poslednje vreme Tasovac se bavi i analizom političke scene.

„Boško Obradović i Miša Vacić su sestre Kesler srpskog estradnog fašizma. Agresivne karikature sa pogubnim posledicama“, objavio je pre neki dan na tviteru.

Zanimljivo poređenje. Otkud se seti sestara Kesler? NJih se čak i ja slabo sećam i nisam ih slušala, a kamoli Obradović, Vacić i prosečni građanin Srbije. Bliznakinje Alis i Elen Kesler bile su velike zvezde pedesetih i šezdesetih godina u Evropi, posebno Nemačkoj i Italiji.

Zgodne plavuše, pevale lake note, igrale, glumile. Na Evroviziji pedeset i neke predstavljale tadašnju Zapadnu Nemačku. Dobile su dve nagrade od nemačke i italijanske vlade za promovisanje nemačko-italijanske saradnje, a sa punih 40 godina slikale su se za naslovnu stranu italijanskog Plejboja. To je tada bilo najprodavanije izdanje Plejboja. Rođene su u Nemačkoj 1936. Žive su i odlično se drže.

Ne mogu se porediti sa prosečnim penzionerima u Srbiji.

Poređenje sa sestrama Kesler trebalo bi da imponuje Obradoviću i Vaciću. Ima li, međutim, sličnosti između njih dvojice? Politički posmatrano obojica su desnica, većina bi rekla ekstremna, skreću pažnju incidentnim potezima. Razlika je značajna – Obradović ume ne samo prosto proširenu već i složenu rečenicu da izgovori.

Ne samo da izgovori već i da drži maratonske govore. Što je najbitnije – prvi je opozicionar, drugi više nego blizak vladajućem SNS. Bio je u Kancelariji za Kosovo i Metohiju, prisustvuje skupovima vladajuće koalicije, oni mu posetu uzvraćaju. Da bi osnovao političku partiju čovek mora da ima para, a tek za bilborde. Pošto Vacić osniva odbore svoje Srpske desnice, pitanje je odakle mu pare?

Šta će Vučiću Vacić pored živog i zdravog Šešelja? Šta Srpska desnica može da uradi, što radikali već nisu? Problem sa marionetama u koje se može ubrojati i Vacić je to što se nikada ne zna koliku štetu mogu da nanesu. Posledice svakako mogu da budu pogubne. Zemlja u kojoj se toliko preti političkim neistomišljenicima, jednom mora da pukne, jer „puška koja se pojavi u prvom činu pozorišne drame, u poslednjem će sigurno da opali“.

A kada se to desi – eto ga Vacić sa svojim „najzajebanijim“ ljudima. Pored sestara Kesler, postoji i Keslerov sindrom. To je nešto mnogo komplikovano i opasno. Ako sam dobro razumela, Keslerov sindrom se svodi na moguće sudare svemirskih objekata u Zemljinoj orbiti. Jedan sudar izazove drugi, onda nastane novi i tako u nedogled. Ako bi do toga došlo, život bi postao skoro nemoguć na našoj planeti.

Zamislite izgledniju situaciju. Okupe se pristalice Boška Obradovića ponovo ispred RTS ili Predsedništva. Dođe onda Miša Vacić sa svojima. „Žurka“ počinje, a SNS „trlja ruke“. Jer pored takvih, samo ON može da vlada.