Dilemom da li narodi na ovim prostorima govore jedan isti ili više različitih jezika bavi se i profesorka lingvistike iz Osijeka Snježana Kordić. U svojoj knjizi „Jezik i nacionalizam“ Kordić zastupa stav da se u BiH, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori govori istim jezikom. Prema njenim rečima, u lingvistici je definisano da se radi o istom jeziku ako je najmanje 81 odsto osnovnog rečničkog blaga zajedničko. „Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Crnogorci, kad govore standardnim jezikom, imaju 100 odsto zajedničko osnovno rečničko blago“, navodi Kordić, koja je pre nekoliko godina bila optužena da „potkopava temelje hrvatske države“ zbog svojih radova i stavova o jeziku.

U procesu stvaranja samostalnih država na tlu nekadašnje SFRJ, svi narodi su jezik koji govore nazvali svojim nacionalnim imenom i počeli da insistiraju na razlikama od drugih, komšijskih. Navodno su u Hrvatskoj titlovali neke filmove iz Srbije, a u Srbiji su se smejali „novokomponovanim“ hrvatskim izrazima, istovremeno, po teoriji „amebe pa Srbi“ insistirali na tome da ostala „braća“ govore samo i jedino srpski. Ostali su se opirali i kao „utuk na utuk“ naglašavali razlike, posebno prema srpskom. Ko god putuje po Srbiji, BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori, iako može da se uveri da ni dve decenije insistiranja na lingvističkim razlikama ne sprečava jednog Beograđanina da razume Zagrepčanina, Sarajliju, Podgoričanina i obrnuto. Shvatio je to i Haški tribunal koji „naš“ jezik zvanično zove B-H-S, bosansko-hrvatsko-srpski. Crnogorski nedostaje jer je ta republika samostalna tek nekoliko godina, a verovatno će biti uključen ukoliko se, daleko bilo, neki državljanin te zemlje nađe pred Tribunalom.

Na razlikama i podelama insistira veći deo etabliranih intelektualnih elita, političke strukture, ali ne zaostaje ni građanstvo. To se bar može zaključiti po reakcijama na stavove profesorke Kordić. Na internet portalima hiljade miliona reakcija uglavnom, čini mi se, Hrvata i Srba, koji izgleda nisu obavešteni da je rat završen. Prvi, Hrvati, većinom zgroženi „kukavičkim jajetom“ koje pokušava da im „podmetne“ Snježana Kordić. Drugi, Srbi, uglavnom naširoko analiziraju stavove profesorke iz Osijeka, po sistemu „džabe ste se odvajali“, poruke „svi vi govorite srpski“ i slično. Baš takve reakcije potpuno su nepotrebne i promašene. Govorimo, razumemo se, a jezik možemo zvati kako želimo. Stalno insistiranje na različitosti, posebnosti i ekskluzivitetu deluju, najblaže rečeno, smešno.

Ali, nije lako osloboditi se aveti devedesetih. Pokazuju to ovih dana ne samo reakcije na knjigu i stavove Snježane Kordić već i neki moji zemljaci Sandžaklije. Džemail Suljević, predsednik Odbora za obnovu Narodnog veća Sandžaka hipotetički se založio za autonomiju Sandžaka. Ideja, ubeđena sam, nerealna, nepotrebna i neozbiljna, ali u demokratiji svako ima pravo da kaže šta misli dok god se služi političkim sredstvima. Neki mladi Novopazarac, pre dva dana, bacio kamen na autobus „Nišekspresa“ u Novom Pazaru. Možda je u pitanju čista obest, ali kad god se nešto desi u tom kraju ili u drugom delu Srbije, a ima multietničku konotaciju, skoro svi vidimo politiku.

Kao da pripadnici različitih nacionalnosti, rasa i vera ne mogu da se svađaju, tuku, kamenuju i iz nekih prizemnih razloga, dosade, gluposti, primitivizma, na primer. „Spremte se, spremte“, „Uhapsite muftiju“, „Počelo je, počelo“, komentarišu neki kamenovanje autobusa, priče o autonomiji Sandžaka i diskriminaciji Bošnjaka. Nije ništa počelo već se ponovo pokazuje da se u zapostavljenom Sandžaku i siromašnoj Srbiji lako podgrevaju ekstremističke ideje na svim stranama, na štetu naroda i u korist političara i vlasti čiji je opstanak najsigurniji u kriznim situacijama. Što je nama gore, njima je bolje. Sve bi moglo da bude lako i drugačije kada bismo za početak obnovili pravu komunikaciju, a vlada u Beogradu čula Novi Pazar i ostatak zemlje. Preduslova za to ima, jer čak i oni koji ne podržavaju ideju o zajedničkom jeziku ne mogu da ospore činjenicu da B-H-S-C (bosansko-hrvatsko-srpsko-crnogorski) na ovim prostorima odlično razumemo. Samo kad hoćemo.