Prema zvaničnim podacima turskog Ministarstva zdravlja, u toj zemlji puši oko 40 odsto građana, otprilike 22 od ukupno 70 miliona. Oni popuše oko 17 miliona paklica cigareta dnevno, a više od 100.000 ljudi umre svake godine od bolesti vezanih za pušenje. Svi koji su bili u Turskoj znaju da je izreka „puši ko Turčin“ potpuno istinita, te me baš zanima kako će zakon, obzirom na ukorenjenu tradiciju i običaje, biti primenjen. U Turskoj ne postoji „turska kafa“, jer radije po ceo dan piju čaj, ali može li iko da zamisli nacionalni turski restoran bez nargila i duvanskog dima? Usvojeni zakon navodno podržava većina građana Turske, što mi nije jasno, ali ovaj mali korak primene evropskih standarda u zemlji koja najduže, više decenija, čeka članstvo u EU, sigurno neće imati nikakav uticaj na približavanje Ankare i Brisela. I ne treba, jer, ako dobro razumem, turska vlada je zakon donela za dobrobit i zdravlje svojih građana, a ne zbog EU. Turska je zvanično podnela zahtev za kandidaturu EU 1987. a tek 1999. postala je kandidat za članstvo. Pregovori o članstvu traju godinama, uz česte zastoje uzrokovane pre svega otporom većine građana EU prema ovoj velikoj muslimanskoj zemlji. Ne verujem da će oni promeniti stav ukoliko Turci bace cigare.

Jeste meni Turska draga, ali ne pogađaju me baš njihovi zakoni. Nit sam građanka Turske niti pušač, međutim, priča o zabrani pušenja je vrlo poučna i za Srbiju. Komisija za prevenciju pušenja i Ministarstvo zdravlja Srbije pripremaju novi Zakon o zabrani pušenja u zatvorenom prostoru i očekuje se da će on biti završen krajem godine. Kod nas su takođe poražavajući podaci o broju pušača (koliko mi se čini, zauzimali smo neslavno treće mesto u Evropi posle Turske i Grčke) i bolestima izazvanim pušenjem. Lično podržavam akcije i propise čiji je cilj iskorenjivanje loših navika i promoviše zdrav život, ali potpuna zabrana pušenja u ugostiteljskim objektima, nije li malo preoštro? Uzgred, kod nas se čini mi se ne poštuju ni postojeći zakoni o zabrani pušenja.

Da ponovim, nisam pušač, ali zalažem se za poštovanje ljudskih prava pušača. Ako hoće sebe da truju, nek se truju. Što se tiče uticaja na okolinu, stvarno mi je teško da poverujem da će „pasivno pušenje“, na moje zdravlje uticati više od nekih drugih faktora. Mnogo su mi „sumnjiviji“ stres, vazduh, voda, posledice NATO bombi da ne pominjem. I naše Ministarstvo tvrdi da ovaj zakon donosi za naše dobro, a ne zbog EU, ali mnogo mi ovo „smrdi“ na evropske „standarde“. Lako je zabraniti pušenje, ali ajde da mi od Zapada i EU preuzmemo radne navike, kontrolu finansiranja političkih partija, prikupljanja i trošenja budžeta, na primer? Kad ćemo da počnemo da primenjujemo neke druge evropske standarde i usvojene zakone o poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom, pored ostalog?

Da se ponovo vratim na turski primer. Premijer i nepušač Taip Erdogan je, tokom kampanje protiv cigareta, govorio je da je „borba protiv pušenja za Tursku isto toliko važna kao i borba protiv kurdskih terorista“. Kod nas tako pompeznih izjava još nije bilo, ali će rasprava o ovome biti nastavljena. Koliko god da budu aktivni, vlasnici ugostiteljskih objekata i članovi inicijative građana „Zaštite umesto zabrane“, nemaju velike šanse. Ministarstvo zdravlja ne pokazuje nameru da odustane od oštrijeg zakona, koji će, ukoliko bude usvojen i primenjen, sigurno smanjiti promet u ugostiteljskim objektima i izazvati novo otpuštanje radnika. Po svemu sudeći, kafići će se poželeti pušača, al’ njih biti neće.