Mart u Prištini

Kasnije analize su, doduše, pokazale da je prvi slučaj zaražavanja i smrti od virusa kovid 19 bio u februaru (i po tome smo prvi u Evropi), ali zvanično prvi slučaj zaraze i vanredno stanje uvedeni su početkom marta prošle godine.

Ovaj mesec predodređen je za dramatične događaje i krcat je važnim datumima iz bliže i dalje istorije.

Demonstracije 27. marta 1941, devetomartovske 1990, ubistvo premijera Zorana Đinđića, smrt Slobodana Miloševića… U ređanju važnih martovskih događaja, čini mi se da smo zaboravili da su i veliki protesti u Prištini počeli u martu, godinu dana nakon smrti Josipa Broza Tita, 1981.

Bio je to prvi dramatični događaj koji je zaljuljao temelje zajedničke države, pokrenuo pitanje međunacionalnih odnosa, do tada romantično predstavljenih kroz parolu „bratstva i jedinstva“.

Neki kažu da je „rat počeo na Maksimiru“.

Biće da se to ipak desilo ranije, možda baš u Prištini, 11. marta 1981. kada su u kantini studentskog doma u Prištini, studenti počeli da protestuju zbog loše hrane i uslova studiranja.

Izašli su na ulice, policija ih rasturila, upala u studentski dom, pohapsila i premlatila.

Tadašnje rukovodstvo u Prištini nadalo se da je ova epizoda time završena, ali naredni dani su ih demantovali.

Ne samo da su demonstracije nastavljene već su se i proširile van Prištine.

Kosovska policija nije mogla da ih zaustavi, pa je stiglo pojačanje iz drugih delova Srbije i SFRJ.

Poslani i rezervisti iz Beograda, o čemu u prošlom broju Vremena piše poznati novinar i ambasador Radomir Diklić, koji je bio među njima.

„Eksplozije se približavaju, beli dim postaje sve gušći. Ustalasana gomila se pokreće i počinje da beži. Iz dima, kao u lošem akcionom filmu, kao bog rata, izranja ogroman pripadnik specijalne jedinice milicije. Nosi gas masku, pušku i urliče: „Hvatajte ih, hvatajte“, pokazujući na demonstrante koji beže prema nama“, piše Diklić u tekstu „Oštro kosovsko kamenje“. Prisetio se i verovatno najpoznatijeg medijskog „bisera“, rečenice: „Zaustavite Rojters“, koju je izgovorio Džavid Nimani, tadašnji kosovski rukovodilac. Jugoslovenski mediji naravno nisu izveštavali o dešavanjima na Kosovu. Dopisnik Rojtersa u Beogradu saznao je o protestima, koji su bili nesvakidašnji u nekoj socijalističkoj i jednopartijskoj državi. Kolegijalno obavestio Diklića, tada urednika Tanjuga i pitao da li će jugoslovenska novinska agencija pustiti vest o tome. Tanjug kontaktirao nadležne, stigao i do Nimanija. Vrh tada uglednog Tanjuga odlučuje da pusti vest o demonstracijama, a Rojters, dva minuta kasnije, objavljuje svoj tekst, pozivajući se na jugoslovensku novinsku agenciju. Rojters, znači, nije zaustavljen, ali ga je Tanjug ipak preduhitrio.

Predsedništvo SFRJ 2. aprila proglašava vanredno stanje na Kosovu, šalje JNA da uspostavi red. Savezni sekretar za unutrašnje poslove Stane Dolanc je, na konferenciji za novinare nakon gušenja pobune, izjavio da je u protestima poginulo devet ljudi. Albanci tvrde da ih je bilo višestruko više i da su policija i vojska pucali na civile. Predsednik SK Kosova Rahman Morina je 1990. izjavio da je zbog učešća u demonstracijama procesuirano više od 500 hiljada Albanaca.

Nakon 1981.svašta se desilo. Pre neki dan je obeležena i 10-godišnjica početka pregovora Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa. Nekima se „priviđa“ da se kraj pregovora bliži, Zapad se nada da će Srbija priznati nezavisnost Kosova, što je malo verovatno. Biće, izgleda, ovaj konflikt još dugo „zamrznut“. A sa „zamrznutim“ konfliktima nikad se ne zna kada i u kom obliku mogu da se „odmrznu“.