Metro zvani želja

Pričala kako je njena ćerka bila na ekskurziji u nekom zapadnoevropskom gradu. Po povratku je upitala o impresijama, ćerka joj odgovorila: „Mama, kakav je toalet bio…“ Čipčić začuđena. Zgrade, muzeji, pozorišta… ništa od toga. Javni WC je čudo. Čist, sređen, miriše, tiha muzika, vrata i vodokotlić na senzore… Devojka rođena i odrasla u Beogradu nije to videla. Bilo je to pre dosta godina, ali građani Beograda i Srbije i danas dožive kulturološki šok kad izađu iz zemlje, upute se van prostora bivše Jugoslavije, u pravcu razvijenijih zemalja.

Da li zato što priču o beogradskom metrou slušam oduvek, a u bajke o njegovoj skoroj gradnji ne verujem, koristim svaku priliku da se u inostranstvu vozim metroom. I uživam. Priznajem, prvi put, u Budimpešti, ima od toga dosta, Mađarskom su još komunisti vladali, bilo me malo strah. Većala sam sa drugaricama da li da uđemo u taj metro ili da potražimo alternativni autobuski prevoz? Ipak je to ispod zemlje. Šta ako nestane struja? Tri Beograđanke u budimpeštanskom metrou. Dopalo nam se. Inače, gradnja metroa u Budimpešti je počela još 1894. Samo dve godine kasnije otvorena je prva linija.

Znači, obećanje Siniše Malog da ćemo se 2022. voziti beogradskim metroom nije nerealno. Ali, ako ga za ovolike decenije nismo dobili i kada to obećava vlast koja je šest meseci gradila fontanu na Slaviju, kako im poverovati? Mađari čudni ljudi. Metro u Budimpešti nisu gradili u pustom delu grada, što bi, po standardima aktuelnih vlasti u Beogradu, bilo logično, već u centru, od trga Verešmarti, duž Andraševog bulevara, do gradskog parka. Budimpeštanski metro spada u starije, ali nije najstariji. Najstariji je londonski, iz 1863. Kakva je to divota – 12 linija, u raznim bojama, oko 300 stanica, milioni putnika, da ti se zavrti u glavi kad se nađeš na Pikadiliju ili Viktoriji. Zato, kad tramvaj stane nasred Savskog mosta, a pogled „puca“ na gradilište „Beograda na vodi“… „Milina“…