Prvi su rat dobili i slavili su tipično balkanski, kao da nisu u EU, zaboravljajući na žrtve poražene, srpske strane, stotine ubijenih, proteranih 200 hiljada, hiljade uništenih kuća… Srbija u ratu zvanično nije učestvovala, ali ga je izgubila. Zato što je najpre huškala i organizovala Srbe u Hrvatskoj, a onda im okrenula leđa i izbeglicama zabranila čak i ulazak u Beograd avgusta 1995. kada su morali da napuste svoje domove i zemlju.

Pomaka ipak ima u nijansama. Aktuelna, možda i buduća predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović ovog puta nije pevala Tompsonove pesme već „U boj, u boj“ iz opere „Nikola Šubić Zrinski“. Malo li je? Ko beše Nikola Zrinski? Nešto kao hrvatski Sibinjanin Janko. Nikola Zrinski bio je hrvatski plemić i vojskovođa u službi Habsburga, ban Hrvatske i Slavonije, koje su postojale u okviru Ugarske. Poginuo je u bici sa Turcima Osmanlijama kod mađarskog Sigeta 1556. nakon višenedeljne opsade i herojskog otpora vojci sultana Sulejmana Veličanstvenog, koji je pošao u poslednji pohod na Beč. Tokom opsade Sigeta, sultan iznenada umire, a otporu Nikole Zrinskog divila se Evropa. Siget je pao, Beč nije.

Opera „Nikola Šubić Zrinski“ Ivana Zajca iz 1876. govori o opsadi Sigeta, a pesma koju je hrvatska predsednica pevala uoči zvaničnog obeležavanja „Oluje“ je upečatljiva. „U boj, u boj! Mač iz toka, braćo, nek dušman zna kako mremo mi…“ Kraj je u istom stilu: „Za dom, u boj, za dom u boj, Za domovinu mrijeti kolika slast! Prot dušmaninu! Mora on mora past’!“

Poneta pesmom i „Olujom“, Grabar Kitarović je izjavila da je 90-ih grizla savest što u ratu nije učestvovala i da je želela da uzme pušku i ode na ratište. Uzgred je najavila predsedničku kandidaturu čime je, čini mi se zloupotrebila državni praznik, ali to je već stvar kojom će se baviti hrvatski birači. „Našeg“ predsednika savest izgleda ne grize. Sudeći bar po govoru na obeležavanju godišnjice „Oluje“ pored manastira Krušedol na Fruškoj Gori . U ratovima 90-ih je učestvovao, samo tvrdi da pušku nije nosio niti pucao. Mada postoji onaj snimak iznad Sarajeva na kome Šešelj puca, a Vučić mu pušku pridržava.

„Oluja“ prođe, tako što je zvanični Zagreb ponovo „zaboravio“ srpske žrtve, a zvanični Beograd svoju prljavu ulogu u ratu u Hrvatskoj. Ima li smisla podsećati ih svake godine na to? Ima i mora se. Ko će ih podsećati ako ne mi „šaka jada“ preostalih kritičkih medija i novinara? Mnogo više od naših podsećanja, vlasti u dve zemlje „boli“ surova posledica njihovih politika. Verbalno se ubiše od borbe za svoju zemlju i narod, ali „nezahvalnici“ za to ne haju. Napuštaju svoje zemlje i sele se u Nemačku, Austriju, Irsku… Prema podacima Eurostata, do kraja 2017. godine, 348 hiljada radno sposobnih građana Hrvatske, među kojima 60 hiljada visokoobrazovanih, iselilo se iz Hrvatske u druge zemlje EU. Proces iseljavanja nije usporen ni prošle ni ove godine. Slično je i u Srbiji, koju je, prema podacima OEBS od 2000. godine napustilo oko 654.000 ljudi. Ukoliko Srbija ikada postane članica EU, koliko će mlađih od 40 godina ostati u njoj?

Kako je krenulo, za koju godinu neće imati ko ni da slavi ni da tuguje zbog „Oluje“, a Hrvati i Srbi se neće pomiriti na svojim već nekim „stranskim“ prostorima. U Nemačkoj, Austriji, Irskoj… Pridružiće im se i iseljeni Bošnjaci, Crnogorci, Makedonci… i ostali „Jugovići“ .