Ostajte ovde

Ministar finansija Siniša Mali tvrdi da je njihova ponuda „više nego fer“, ali frilenseri su je odbili. Ne pristaju da plate dugovanja iz prošlih pet godina, u koje spadaju i doprinosi za zdravstveno osiguranje, koje nisu ni koristili. Ima tu logike. Zašto bi plaćali retroaktivno poreze i doprinose, ako im država nije obračunala poreske obaveze? Država nije radila svoj posao i sada frilenseri treba da plate.

Poreze, međutim, treba plaćati i ne treba se čuditi i ljutiti na državu koja pokušava da ih naplati. Samo što bi verovatno, sem frilensera i neke druge prave „bogatune“ trebalo „pročešljati“.

Estrada jeste sada na prinudnom odmoru i nije im lako, ali verovatno mnogi od njih nisu prošlih pet godina plaćali. Lepo je, poslednjih dana više puta pominjani predsednički kandidat Nikola Šečeroski, govorio: „Prvo plati porez, pa onda pevaj“. A tek sportisti, biznismeni, političari… Mnogi su se bogatili, a da li su platili porez?

Razgovori frilensera sa premijerkom Brnabić i ministrom Malim nisu bili uspešni, a nastavak se očekuje. Neki dogovor će, verujem, biti postignut.

Smeta mi, ipak, tvrdnja člana Udruženja radnika na internetu Mirana Pogačara, inače aktiviste organizacije „Krov nad glavom“, da su im premijerka i ministar poručili da ako im se ne sviđa porez u Srbiji, mogu da idu u inostranstvo.

Možda se to odnosilo samo na Pogačara, kritičara vlasti, možda i na ostale, ali svejedno je ružna i nedopustiva poruka. I to od predstavnika stranke čija je predizborna poruka bila „Za našu decu“. Sada oni neku tuđu decu šalju u inostranstvo. Ukoliko je tačno ono što je Pogačar rekao.

Samo koji dan pre toga predsednik Aleksandar Vučić se žalio da su pojedini mediji njegovom sinu Danilu napravili pakao od života i da je razmišljao da napusti Srbiju.

Ako predsednik ne želi da njegov sin napusti zemlju, ne žele to ni roditelji frilensera. I ne treba ih terati, čak ni ako su politički protivnici, jer, što bi rekao Dragan Bjelogrlić: „Mislite da je Srbija samo vaša. Zajebali ste ste…“

Oni koji bi da teraju neke iz zemlje, trebalo bi da se podsete katastrofalnih demografskih podataka za Srbiju, ali i ostale delove bivše Jugoslavije.

Slobodan Bubnjević, u tekstu „Oni koji je trebalo da se rode“, u jednom od prošlih brojeva nedeljnika Vreme, podseća da je sa teritorije nekadašnje zajedničke zemlje, koju danas čine šest država i jedna sporna teritorija (Kosovo), „iščezlo“ 2,5 miliona ljudi.

Prema poslednjem popisu održanom uoči rata 1991. SFRJ je imala 23.528.230 stanovnika. Na ovoj teritoriji danas živi 20,98 miliona. Uz retke i kratkotrajne izuzetke, ovim prostorima decenijama vladaju nacionalističke stranke, te dolazimo do kontradiktornih rezultata.

Što se više političari zalažu za svoj narod, pripadnika tog naroda je sve manje. Važi za sve: Srbe, Hrvate, Bošnjake, Makedonce, Albance… Samo je Slovenija blago povećala broj stanovnika. Ali oni su uvek bili kontra ostatku SFRJ.

Neki su izginuli u ratovima, iselili se daleko, ali proces iseljavanja nije stao ni nakon uspostavljanja mira. Srbiju godišnje napušta oko 50 hiljada, uglavnom mladih i obrazovanih.

Sa 7,82 miliona 1991. broj stanovnika Srbije smanjio se na 7,5 miliona 2001, da bi pao na 7,2 miliona 2011. godine. Popis je planiran za ovu godinu, a pretpostavlja se da danas Srbija ima 6,92 miliona stanovnika. Niko zato ne sme da bude teran da napusti svoju zemlju.