Ukopom posmrtnih ostataka 33 žrtve, u Memorijalnom centru Potočari sutra, 11. jula, biće obeležene 24 godine od genocida u Srebrenici.
U Srbiji će to biti prilika za ponovno negiranje genocida, isticanje razlike između „velikog zločina“ i genocida, podsećanje „šta su oni nama radili“… Da li, u okolnostima opšteg, planskog i sistemskog negiranja zločina i veličanja ratnih zločinaca iz devedesetih u Srbiji ima smisla pisati o Srebrenici i objašnjavati zašto je važno ne zaboraviti genocid? Po čemu se Srebrenica razlikuje od ostalih zločina počinjenih u ratovima devedesetih na tlu bivše Jugoslavije?
Efekta možda nema, ali podsećati se mora. Istorija čovečanstva prepuna je zločina i genocida uglavnom „velikih“ nad „malim“. Ratovi devedesetih prepuni ratnih zločina nad različitim narodima nekadašnje zemlje „bratstva i jedinstva“.
Nigde se, međutim, sem u Srebrenici, nije desilo da, po okončanju sukoba i predaji, muškarci budu odvojeni od svojih porodica, odvedeni, mučeni, streljani… U ratu dve ili više strana, pucaju jedni na druge, žrtava mora biti. Ali kada oružje utihne, poraženi se predaju, ako ih neko ubije – ratni je zločin. Ako je ubijanje plansko, sistematsko sa namerom da se taj narod, rasa, vera, unište – genocid je.
U Srebrenici je, ubijanjem više od osam hiljada ljudi, pokušano uništenje muške populacije, s namerom zatiranja muslimana-Bošnjaka. Da je u Srebrenici počinjen genocid presudila je najviša pravosudna instanca Međunarodni sud pravde, kao i Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Šta kažu Vučić, Brnabić, Dodik i ostali nije važno. Nikakve novokomponovane istorije i komisije ne vrede. Srbiji i Srbima samo mogu da štete.
Da podela na „naše“ i „njihove“ pokazuje da onima koji je zastupaju nije verovatno stalo ni do žrtava sopstvenog ni tuđih naroda, dokazuje i sudbina Ivana Gorana Kovačića. Samo dva dana nakon Srebrenice, 13. jula, biće godišnjica njegovog ubistva.
Da li će je se iko setiti? Jer, kao što postoji sistemsko negiranje i „prekrajanje“ ratova devedesetih, jednako je uspešno zatrto sećanje na zločine iz Drugog svetskog rata. Tačnije, postoje samo zločini nad „našim“ narodom (u slučaju Srba Jasenovac i ustaški pokolji). Relativizacija zločina dovodi do njihovog ponavljanje.
Zato smo imali „devedesete“, zato ćemo, plašim se, imati i njihovu „reprizu“. Ovoliko širenje mržnje, huškanje, negiranje zločina, veličanje zločinaca, mora da dovede do belaja.
Ko beše Ivan Goran Kovačić i zašto je važno sećati ga se? Književnik, autor verovatno najpotresnije poeme o ustaškim zločinima nad Srbima „Jama“. „…I vidjeh opet, ko još ovog jutra; Duboku jamu, juče iskopanu; Napregnuh sluh da čujem, kad unutra; Uz tupi udar prve žrtve panu; Oštrom svijesti odlučih da brojim: Ja, pedeseti, što u redu stojim…“ Rođen 1913. u mestu Lukovdol u Gorskom Kotaru (otuda srednje ime Goran). Otac Hrvat, majka Jevrejka.
Otac mu umire kada je imao 10 godina. Sestra dve godine kasnije. Hrvat, Jugosloven, simpatizer najpre Hrvatske seljačke stranke, a kada je rat počeo KPJ. Sa Vladimirom Nazorom odlazi u partizane. „Jamu“ je napisao u partizanima inspirisan ustaškim zločinima u okolini Livna 1942. Samo godinu kasnije, četnici ga zarobljavaju pored Foče i kolju.
Kakav apsurd – čovek koji je pisao o ustaškim zločinima nad Srbima, stradao je od ruku četnika, koji su se kao borili za Srbe. Ili, možda nije apsurd već prirodan sled privlačenja zločinaca i zločina?
Telo Ivana Gorana Kovačića nije pronađeno. Deo njegovih posmrtnih ostataka pronađen je tek 1957. Slična je sudbina hiljade Srebreničana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
