Žene vladaju 1

Na Novom Zelandu, zemlji sa kojom su prošle nedelje pomenuta Kukova ostrva u slobodnoj asocijaciji, 17. oktobra održani parlamentarni izbori.

Laburistička partija premijerke Džasinde Ardern osvojila 49 odsto glasova, što će im omogućiti da u parlamentu koji ima 120 poslanika imaju većinu od 64 mesta.

Ardernovi laburisti su prošli malo lošije od Vučićevih naprednjaka, ali na Novom Zelandu se nije desilo da jedna partija ima toliku premoć, a izlaznost je bila čak oko 80 odsto. Vole, izgleda, „kiviji“ da glasaju.

„Novi Zeland je pružio Laburističkoj partiji najveću podršku u skoro 50 godina“, rekla je Ardern pristalicama posle objave pobede, uz obećanje da neće uzeti podršku građana zdravo za gotovo.

„Mogu da vam obećam da ćemo biti partija koja će vladati u ime svakog Novozelanđanina“, dodala je popularna premijerka. Džudit Kolins, predsednica nekada vodeće Nacionalne stranke koja je na izborima osvojila 27 odsto glasova, obećala je da će njena partija biti „oštra opoziciona snaga“.

„Tri godine će proći dok trepnete. Vratićemo se!“, obećala je Kolins.

Ardern je globalnu popularnost stekla 2017. kada je sa 37 godina postala najmlađa premijerka.

Ćerka policajca odgajana je kao mormonka, a crkvu je napustila pre dvadesetak godina zbog stava o LGBT osobama i od tada se izjašnjava kao agnostik.

U izjavi za TV, pošto je imenovana za liderku laburista nekoliko meseci pre nego što je postala premijerka, na pitanje novinara da li planira da ima decu, odgovorila je da je „totalno neprihvatljivo 2017. reći da bi žena trebalo da odgovori na to pitanje na radnom mestu“.

Bebu je rodila sledeće, 2018. godine, a njena ćerka ima zanimljivo irsko-maorsko ime Neve Te Aroha i prezimena oba roditelja Ardern Gajford.

Mnogi su njenu trudnoću i porodiljsko odsustvo tumačili kao simbol progresa za liderke, ali je Ardern bila znatno racionalnija.

„Nisam prva žena koja radi i ima bebu. Toliko ima žena koje su to uradile pre mene“, rekla je novozelandskom radiju. Mama i beba su bile zvezde Generalne skupštine UN u Njujorku, samo tri meseca po rođenju Neve Te Arohe.

Medijski je, znači, vrlo privlačan lik novozelandske premijerke, no tu se priča ne završava.

Za razliku od nekih drugih, novozelandska premijerka je, u izazovnim krizama, terorističkom napadu na džamije u Krajstčrču, erupciji vulkana, pandemiji kovida pokazala da je pravi vođa, što je izuzetak u ovo vreme autoritarnih lidera i foliranata.

Nema kod nje glume, drame, histerije…

Ona jednostavno pokazuje da razume ljude, njihove strahove i nade i trudi se da pomogne. Mnogi će reći, lako je njoj, Novi Zeland bogat, mirno ostrvo, nemaju nezgodne komšije…

Međutim, kada vodite bogatu zemlju imate dodatne probleme. Ljudi navikli na visok standard, sređen život i odmah se bune.

Nisu kao mi Balkanci navikli da trpe. Zbog pandemije Novi Zeland zatvorio granice, turizam im propao, a ekonomski pad iznosi više od 10 odsto. Da im pošaljemo predsednika Vučića i ministra Malog u pomoć?

Svesna problema koji je čekaju, Ardern je obećala da će se pozabaviti ekonomijom, ali i doneti zakone za zaštitu životne sredine, poboljšati školstvo, povećati poreze najbogatijima.

Koliko se naša premijerka razlikuje od novozelandske? Kao žena i deklarisana homoseksualka i naša je postala medijska zvezda. Još kada dobijemo pola ministarki u Vladi, Zapad će da poludi od sreće.

Problem je u tome što imidž ništa ne vredi ako se ne koristi za istinske promene, poštovanje različitosti, ljudskih prava…

I to je osnovna razlika između Arden i Brnabić.