Hiljadu dana Tominog obećanja

Jesu li ove brojke dale svrhu političkim danima Tome Nikolića?! O, da! Jer, kad se jednog dana zamastilja crta ispod njegove karijere ovaj potpredsednik Šešeljeve stranke, potpredsednik Vlade Srbije, potpredsednik vlade SR Jugoslavije, vicešampion mnogih izbora, fiktivni lider SNS-a, „večiti drugi“, kako god okreneš, ostaće upamćen, sem po ovom odbrojavanju, još samo po lažnim obećanjima.

U nečemu je, ipak, prvi. Od kako se na početku krvavog raspada Jugoslavije, kad se za kadrovima njegovog profila ukazala nasušna potreba, sa kragujevačkog groblja implementirao u redove radikala i tamo Šešelju postao ono što je Titu bio Stane Dolanc, Tomislav Nikolić je postao lider među onom političkom većinom kod koje reči doslednost ima – množinu. Iako nikad nije delio mišljenje sa Šešeljom, naprotiv, prihvatao ga je u celini, i to u tolikoj meri da je ne jednom gugutao kako je njegov guru „najveći intelektualac koga je sreo u životu“ prvi mu je okrenuo leđa kad su mu jedna vladajuća stranka i grupa domaćih tajkuna „obezbedili“ okolnosti.

Slobodana Miloševića je, kad je zahtevano, nazivao „ratnim huškačem“ („Ja sam pošao u rat, jer je on pozvao u rat“) ali je u ranim predizbornim kampanja umešno, ‘nako, šumadijski, reterirao: „Mi smo socijaliste naučili patriotizmu. Za nama su pošli u ovaj rat“! Optuživao ga je i za izdaju, a kad je ovaj umro, bezecujući politički profit nije se odvajao od kovčega sve u nameri da ga po svaku cenu sahrani u Beogradu: sinu Marku nudio je Aleju velikana i pomoć, svojih, bar 100.000 lopata.

Genetski zadojen evropskim vrednostima i civilizacijskim tekovinama van granica Velike Srbije i večito okrenut novom, mudro se priklonio idejama famoznog ruskog prestolonaslednika Dolgorukova, generala Filatova i Žirinovskog, večitog kandidata za – nešto. Inficiranje ideologijom francuskog desničara Le Pena je uspešno sprečeno „vakcinom“ iz Evrope. Terapija je bila toliko uspešna da je Tomislavu Nikoliću, „operisanom“, čak, od davanja intervjua stranim novinarima („Ne razgovaram sa agresorom“), koji je kontakte srbijanskih državnika sa jednim evropskim državnikom otvoreno nazvao izdajom („To je isto kao kad bi Hitler, da je preživeo, došao 1945. u Beograd, gde bi ga dočekala cela Vlada Srbije“) danas s pravom prilepljena etiketa „Džoni Voker“: manje zbog činjenice da je slavnog „šetača“ pretpostavio šljivovici, više zbog neskrivenih šetnji od ambasade do ambasade.

Sa Oli Renom sastao se 20 dana nakon što je ovaj u Zagrebu izjavio da je izborom Nikolića za predsednika Skupštine „Srbija u dva dana otišla 20 godina unazad“! Nije pred Renom pominjao „rusku guberniju“, kleo se kako je „spas za Srbiju“, niti kliktao: „Bog je stvorio svet za šest dana, ja sam ga uzdrmao za dva“! Nekako u isto vreme, iz njegovog vokabulara izgubila se i mantra o Karlovcu, Karlobagu, Ogulinu i Virovitici, a netragom je nastala i razlika koju je Šešeljev najbolji đak pravio između prava Srba da žive zajedno i prava ostalih da žive bilo kako. Umesto Antina, Nikolić se danas radije seća Brisela i Vučićevog Vašingtona; Tadića, koga je nazivao ustašom, pred TV kamerama daruje – jabukom; odavno ne preti da će revidirati kazne Legiji i kompanjonima; hleb za tri dinara, ko li ono reče…

Srbiji se, dakle, ukazalo jedno novo, čisto, umiveno, čak i od mladeža depilirano lice Tomislava Nikolića. Okružen političkim hermafroditima, od Aleksandra Vučića, Nikolićeve lične Hane Arent, preko Aleksandra Vulina, koji je preko noći iz džinsa i kožnjaka uskočio u lister, sve do Borislava Pelevića koji, pod Arkanom, nije nosio oružje, već mikrofon Ceci, Toma, danas, na političku zaostavštinu spokojno gleda kao na empirijsku nužnost.

Ma koliko me iskustvo učilo da je politika prostor mogućeg neću da mu verujem. Ne verujem mu ništa. Da obeća četiri godišnja doba, siguran sam da bi proleće zalutalo. Njegova jedina vernost je – neodržavanju obećanja. Baš kao što ne verujem da će ikad ispuniti obećanje i ukloniti se iz Bulevara dr Zorana Đinđića. Sem ukoliko se, poštujući životnu devizu, ovaj tranvestirani radikal ne pretvori u – platan! U tom slučaju (ne da se pretvori u platan, već da se odluči na trajno preseljenje) javno obećavam da ću nositi sve primerke knjiga Zorana Đinđića koje Tomislav Nikolić, zlu ne trebalo, ima u ličnoj biblioteci. Peške. Makar do Bajčetine.

(Ovaj tekst je pisan 996. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)