Ilustrovana Ljilja

Pluskvamperfekt, dragi moji.

„Dabogda LJilja Smajlović objašnjavala šta smatraš“, glasi najnovokomponovanija želja, čija je specifična težina zlonamernosti za jotu slabija od neprikosnoveno šampionskih izliva „naklonosti“ čuvene Vjerice Radete.

Kako to tuđe smatranje smatra gospođa Smajlović?

U svom kolumnističkom osvrtu (Nedeljnik, 22. novembar) na besprizornu prozivku kojoj je bila izložena u Ilustrovanoj Politici (u pamfletu pod naslovom „Antiratni profiter“ autora Gorana Kozića, navedeno je, između ostalog, da je zahvaljujući uticaju LJiljane Smajlović na Vašington post, bombardovanje Srbije 1999. godine trajalo mnogo duže nego što je planirano), LJiljana Smajlović na početku teksta sa optimizmom gleda Marksovu opasku da se istorija ponavlja, jednom kao tragedija, drugi put kao farsa:

„Jer, meni lično više odgovara da mislim da je ubistvo Slavka Ćuruvije 1999. bilo tragedija, a da je obična farsa to što Politikina kuća danas protiv mene vodi kampanju pod istim izgovorom pod kojim je Ćuruviju pre dve decenije obeležila za streljanje“, kaže ona.

Iako je istim povodom, kao deo neformalne Medijske koalicije (koju još čine NDNV, Lokal press, ANEM i AOM) i Nezavisno udruženje novinara Srbije osudilo pisanje Gorana Kozića i Ilustrovane Politike, LJiljana Smajlović, međutim, ne samo da nije bila zadovoljna nijansama te osude već je povukla i paralelu sa devedesetim godinama i jednim drugim slučajem:

„No, uviđam i sličnost sa devedesetim, i to ne samo u izboru Politikine kuće za odstrel političkih neprijatelja. Evo, na primer, držanje NUNS-a. Slavka za života nisu podržavali, tek su posle smrti počeli. Tako NUNS sada ne odobrava napade na LJilju Smajlović, ali ih ne smatra ni blizu tako groznim kao kad Ilustrovana napada medije u kojima rade članovi NUNS-a… Istinski je strašno samo kad je neko iz NUNS-a ugrožen. Samo tada treba sumnjati na vlast. Ovako sam negde u rangu ovih koleginica sa Pinka, za koje opozicioni mediji likuju da su ‘udarene u glavu’.

Za razliku od NUNS-a, moja porodica i prijatelji su zabrinuti. Misle da sam naivna i da potcenjujem opasnost. Podsećaju me da sam u Politici dobila nezakonit otkaz čim sam se usprotivila pritisku Politikinog menadžmenta na uređivačku politiku.“

Šta NUNS smatra, on je javno obelodanio.

U tom zvaničnom „smatranju“ nema ni naznake o tome da NUNS gnusno pisanije o gđi Smajlović „ne smatra ni blizu tako groznim kao kad Ilustrovana napada medije u kojima rade članovi NUNS-a…“.

Ni slova nema o tome da su napadi na novinare istinski strašni „samo kad je neko iz NUNS-a ugrožen“.

Ni reči nema ni o tome kako je NUNS-u gospođa Smajlović „negde u rangu ovih koleginica sa Pinka, za koje opozicioni mediji likuju da su ‘udarene u glavu'“!

Šta određeni članovi NUNS-a nezvanično „smatraju“ o zvaničnom „smatranju“ NUNS-a, posebno sad kad ga je gđa Smajlović faktički bacila pod svoje blatnjave čizme, poznato mi je, ali nemam ovlašćenje da objavim.

Znam šta ja, nezavisno od rukovodstva NUNS-a i nezavisnih članova NUNS-a, lično „smatram“!

Smatram, recimo, da je više nego detinjasto očekivati da vas neko brani od vlasti ako taj neko zna da ste kao novinar bili deo svake vlasti, makar poslednjih 14 godina: od Koštunice preko Tadića sve do Vučića.

Smatram, takođe, i da je nepristojno dublje zadirati u tu vrstu zabranjene ljubavi, pogotovo kad se jedna od „stranaka“ bez pardona autuje („Ja sam dokaz da Vučić nije cenzor“, LJ. S., glavna urednica Politike u intervjuu NIN-u).

Smatram, što je belodano poznato, da odbijanje direktorke Politike da u radni odnos primi Muharema Bazdulja, prijatelja LJiljane Smajlović, ne spada u kategoriju pritiska menadžmenta na uređivačku politiku.

Smatram, konačno, da je svojim višegodišnjim delovanjem u političkim kuloarima i kući Politika LJiljana Smajlović s pravom ponela zvanje manekenke nepatvorene zlobe, te da je tu esenciju svoje životne filozofije i stvaralaštva uspešno implantirala i u uređivački koncept mastodonta iz Makedonske ulice: Ilustrovana Politika je samo ekstrahovani, dizajnerski drugačije upakovan koncept Smajlovićkinog poimanja ličnog okruženja.

Vratimo se, na kraju, Marksovoj misli koju je gospođa Smajlović veselo citirala, a koja se zapravo naslanja na Hegelovu tezu da se sve velike istorijske činjenice i ličnosti pojavljuju dva puta.

Odmah nakon parabole o tragediji i farsi, Marks je pisao i kako ljudi prave vlastitu istoriju, ali „ne po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali nego pod okolnostima koje su zatekli i koje su date i nasleđene“.

Problem je, očito, što gospođa Smajlović smatra da se sopstvena istorija pravi po meri ličnog smatranja, uz precizno šminkanje biografskih detalja koje bi da ostavi u nasleđe.

Ne ide to baš uvek tako.

Smatram da niko nije zaslužio ovu LJilju Smajlović kao onakva Politika i da ovu Politiku niko nije zadužio kao ovakva LJilja Smajlović.

Koja se u Politici dva puta „pojavila“: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.

Tako smatram!

P. S. Ovaj tekst pisan je nekoliko dana nakon istorijskog poraza „plazme“ i „jafe“ u Kosovskome boju.