Ovaj gotovo zaboravljeni princ srpskog Diznilenda osnovano se sumnjiči kao akter trajne preventivno-medicinske akcije tokom devedesetih: prljavi novac koji je išao iz ruke u ruku, opasno je ugrožavao narodno zdravlje, pa je ocenjeno da je pranja novca jedini lek. Unikatni deterdžent je otkriven na Kipru a Kertes, Miha, „Braca“ ili „Bracika“, kako gu sa oslovljavali zavisni od njega, bio je jedan od poverljivijih nadrilekara.

Nije ovo prvi sudar Mihalja Kertesa sa paragrafima. Sumnjičilo ga je, još onomad, da je, dok još nije bio na vrhuncu moći, dinamitom, umesto „blinkerom“, pecao ribe. Pod udar zakona je došao i kad se ispostavilo da je „mercedes“, koji je ustupio grupi profesora Novosadskog univerziteta zaustavljen na austrijskoj granici s obrazloženjem da je – ukraden i još jednog vozila, neocarinjeno uvezenog iz Mađarske! Jednom je uhapšen, pa je tobož odrobijao mesec dana pritvora (zbog zloupotrebe položaja i nekoliko miliona maraka „kvara“) a onda naprasno oslobođen uz pomoć blagodeti neugaslog poslaničkog imuniteta ali i kao ponosni vlasnik Gramate, hilandarske zahvalnice („Nikad se nisam gurao među anđele ali nisam baš ni đavo“, M. K.). Osuđen je na 18 meseci zatvora zbog pomaganja zločina na Ibarskoj magistrali a sad će ušetati u sud ne bi li se odbranio od optužbi da je „kiparskim beljenjem“ oštetio državu za oko 120 miliona nemačkih maraka, te da je novcem od carinskih dažbina finansirao državna preduzeća, Socijalističku partije Srbije i još ponešto…

Jedino nije finansirao DOS: „Niti sam toliko lud, niti sam takav Deda Mraz“! Za sve ostale je bilo, jer tako se finansirala država: ako nigde nema, ima kod Kertesa. Po sopstvenom priznanju, finansirao je i penzionere, zdravstvo, prosvetu… Jedan totalni Robin Ud na čelu carine, institucije koja je u eri Miloševića više bila trezor.

„Ako su granični toaleti zarađivali do 10.000 maraka mesečno, mora biti da je carina uspešno radila, jer – sranje je bilo veliko“, pojasnio je Mihalj u jednoj od svojih postpetooktobarskih „ariel“ izjava.

Kertes je, kao autentični portparol projekta „dešavanje naroda“ u visoku politiku ušao sve šetajući. Beše to oktobra 1988. godine kada je zajedno sa Radovanom Pankovim i drugim promoterima „jogurt revolucije“ peške umarširao u Novi Sad. Odmah iza toga hitrim šprintom je ušetao u zgradu Predsedništva SR Srbije i postao član tog tela, zadužen za „široke narodne mase“. Nazvali su ga – „Narodna radost“.

Trajno i duboko oduševljen srpstvom ispalio je poltronski moto: „Ako se ja kao Mađar ne bojim Srba, zašto se Srbi boje Srba“, što je bio povod da Sloba, koga je Kertes prvi nazvao „vanzemaljcem“, izriba Branu Crnčevića i dekretom mu oduzme nadimak „Srpko“.

Čim je (u Grockoj?) izabran za poslanika zahvalio se majci Srbiji: „Nemam ja vreme da ovde u Skupštini mlatim praznu slamu sa vama. Ja idem na front, a ko hoće samnom, neka me čeka na izlazu“. Okačio je o vrat „Hekler Koh“ i braći Hrvatima pomogao da bezbedno izbegnu iz svojih domova u Iloku i Hrtkovcima. Zbog šverca teletine zaradio je nadimak „Baby biff“.

Hrabre sleduje nagrada: ubrzo je postao srpski Huver u rangu pomoćnika ministra unutrašnjih poslova SRJ i, sad već kao dokazani princ srpskog Diznilenda, bez blama obelodanio da je prisluškivao svoje sunarodnike iz „fašističke, najperfidnije i najopasnije registrovane stranke na Balkanu“ (DZVM) a Andraša Agoštona izribao jer je ovaj „oterao svoju ženu, jednu časnu Srpkinju“. Kad je dobio „šut kartu“ od Milana Panića, Pavle Bulatović se kod Slobe založio za Bracikin status ministra bez portfelja u vladi ekonomskog maga Nikole Šainovića pa kad je i tu izvisio prošetao se do komšinice Dafine i ponudio joj svoje bezbednosno usmerenje i pištolj u beloj futroli, čime je srpska majka dobila autentičnog srpskog telohranitelja. To ga je kandidovalo na mesto bosa YU carine gde je proveo više od pet godina zbog čega su mu se duboko klanjali Vlada „Tref“, Zabunović, Slobin Marko i ostatak ekipe koja je duvanila Srbiju, sve do 5. oktobra.

Mihalj Kertes je bio socijalni radnik, serviser jogurta, teletine, oružja, ministar za narod, šetnje, mitinge, DB, naftu, cigarete…

Sad će sve to platiti, jednom fakturom, za vjeki vjekov, jedini!

A nemoguće je, makar se i o Kertesu radilo, da je sve to uspeo sa svojih deset prstiju, bez pomoći i naloga?!

Sam, jadan, reče: „Sranje je bilo veliko“!

(Grubom greškom autora, prethodne nedelje je na dnu ovog stupca izostalo uobičajeno „odbrojavanje“ Tomislavu Nikoliću. Izvinjavam se čitaocima i gospodinu Nikoliću. Ovaj tekst je pisan 891. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)