Opet, Aleksandar Vulin nije ni pokušao da upotrebi taj uobičajeni srpski kompliment, promucao je – „Vučiću, ne idi u Hrvatsku“ – i osvanuo je na gotovo svim naslovnim stranama štampe i portala. Što pokazuje da za budale i starlete nema prepreka da se probiju do naslovnih strana.

No, dok Soraji ili Staniji u borbi za interes javnosti obično ispadne levi ili desni grud, eventualno batak, omiljenom Vučićevom starletanu redovno ispadaju reči i slogovi koji, kad ih s teškom mukom dovedete u logičnu vezu, izazivaju opšte uznemirenje. Analizirajte Vulina unazad pet godina: nema toga u njegovom ponašanju, oblačenju, tikovima ili izjavama što nije štetilo javnom interesu. NJemu, pak, ni iz rejtinga, ni u rejting: trajno je na nuli.

Pa, šta je Vulin, osim da se još jednom izblamira i digne tenzije u regionu, hteo?!

Sudeći po onima koji su ga razumeli, ministar odbrane Vučićevu posetu Zagrebu uslovljava izvinjenjima Hrvata za mnogo šta: za „genocid nad Srbima tokom II svetskog rata“, za „ubistva i proterivanja Srba tokom devedesetih“, čak i za zatvaranje granica tokom migrantske krize…!

Hoće li se Hrvati izviniti?!

Hoće, Vulin! I tako će večno biti!

Možda bi pomoglo samoizvinjenje. Jer, za najmanje jednu stvar zbog koje Vulin traži izvinjenje od Hrvata, Srbima iz Hrvatske morali bi najpre da se izvine Srbi iz Srbije.

U svoj svojoj čestitoj čistoti, svakog 4. i 5. avgusta, više od 20 godina unazad, Srbija se seća:

– neskrivene želje hrvatskog rukovodstva da broj Srba svede ispod tri odsto i reči Franje Tuđmana: „Moramo da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu.“

– brojki koje je general Alan Goran (UN) objavio na kraju svoje misije: nakon dolaska hrvatskih snaga pronađeno je 128 ubijenih srpskih civila, a 73 odsto zgrada je uništeno.

– podatka Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava, da je tokom te operacije poginulo oko 700 civila, a spaljeno preko 20.000 srpskih kuća.

– imena 1.960 poginulih i nestalih Srba, od čega 1.205 civila, među njima 522 žene i 12 dece („Veritas“).

– desetogodišnjeg Dejana Popovića, koji je svoju porodicu iz grotla „Oluje“ odvezao „jugom“.

U svoj svojoj čestitoj čistoti, svakog 4. i 5. avgusta, više od 20 godina unazad, Srbija bezbedna od istine odbija da se seća:

– kako se nedeljama pre nego će Hrvati uz klimoglav međunarodne zajednici zadati završni udarac, krajiškim vojnicima, starim u proseku 47 godina, uskraćuje svaka podrška iz Srbije!

– nekoliko dana uoči „Oluje“, krajiška delegacija uoči puta u Brisel, gde će potpisati (kasno) mirovni sporazum Plan Z-4, pokušava da u Beogradu od Miloševića dobije poslednje instrukcije. Predsednik Srbije odbija da ih primi – na odmoru je!

– Vojska RS, kojom su komandovali Radovan Karadžić i Ratko Mladić, baš kao u maju, tri meseca ranije, tokom hrvatske operacije „Bljesak“ u Zapadnoj Slavoniji, ni sad nije ni orozom mrdnula da pomogne braći u nevolji!

– kolone izbeglih u kojima su deca, žene, starci i poneki mrtvac, na granici sa Srbijom presreću policajci i usmeravaju ih najviše ka Kosovu: svi veći gradovi u Srbiji, za proterane su bili zabranjene zone.

– pre i nakon granice, jadnim ljudima iz Hrvatske, lokalni Srbi u nude: litar dizela – 10 maraka; vekna hleba – 5 maraka; kilogram breskvi – 4 marki; malo pakovanje „plazma“ keksa – 3 marke; flašica vode – 2 marke…

– novinari Radija B92, bez podrške države ili Srpske pravoslavne crkve, organizuju prikupljanja mleka i pelena za bebe, vode, konzervirane hrane, odeće i obuće a kolone taksista besplatno odvoze pomoć put graničnih prelaza i u povratku u svojim gepecima „švercuju“ ljude ne bi li u Beogradu pronašli spas.

– srbijanska milicija, vojna policija SR Jugoslavije, do zuba naoružane trojke Željka Ražnatovića Arkana i s koca i konopca prikupljeni Šešeljevi, Nikolićevi, Vučićevi i Vulinovi frilenseri, danima, uglavnom po Beogradu, organizuju lov na vojno sposobne Krajišnike i silom ih vraćaju na front.

– nedelju dana posle „Oluje“, u Beogradu, u Botićevoj ulici na Savskom vencu, pred političkim i vojnim vrhom tadašnje SRJ, Slobodan Milošević, doslovce govori:

„Da smo tog istog dana napravili idiotsku glupost da im pomognemo, ko bi to stigao do Knina da im pomogne?! Pa, tamo ne bi moglo da se stigne od njihovih kolona kojima su zakrčili sve puteve u begu, zajedno sa stanovništvom. Više su izginuli u begu sa stanovništvom nego što bi izginuli držeći linije.“

Na udruženi zločinački poduhvat Hrvatske, Srbija je avgusta 1995. odgovorila kukavičkim poduhvatom!

Što samo pokazuje da su Srbi i Hrvati „jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao na pola“.

Tako je pisao meštar Miroslav Krleža!

Za one koji ne znaju: kotač je točak, a povijest – istorija!

U toj istoriji, baš kao i povijesti, Vulin će ostati upisan kao megafon oficijelnog zla!

Malo li je za zlog klovna u crnoj odori?!

P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je Vulin tražio da Crna Gora ne šalje oficire u NATO misiju Kfora na Kosovo! Nesrećnik još zarobljen u vreme JUL-a i SRJ.