Ne znam tačan broj pisama, identične sadržine, koja su ovih dana stigla na moju elektronsku adresu. Ni pošiljaoci mi, uglavnom, nisu poznati. Čak me nije previše kopkalo ni ko je osavremenio stari poljski vic.

Uporno sam, međutim, gazio po ganglijama onima koji su u pozadini dosetke prepoznavali rukopis ljudi oku Vojislava Koštunice. Moja odbrana Koštunice i njegovih zasnivala se na prepoznatljivosti njihovog političkog delovanja u ovom opozicionom mandatu: što nisu mogli da urade sami, makar bi da pokvare drugom; redovno, kad neko malo uspe ili makar ne potone, oni pomalo pošize; znaju protiv koga su, ali ne znaju – zašto; s događajima se sreću kad ovi minu i ubajate se i onda ih, sve sa retorikom lumpenpolitikanata po svaku cenu dovedu u nekakvu vezu sa „srcem Srbije“… Ali, i na tvrdom ubeđenju da u toj stranci mrzovoljnih ljudi nema cinika doraslih visprenosti ovog neobičnog otpozdrava ukidanju viza. Ostavio sam prostor mogućnosti da ekipa, obamrla i omamljena statutom Vojvodine, prosto nije registrovala „incident“; da ovu tragediju kriju i od sebe samih; da im je ukinuta pretplata na „Tanjug“ i, napokon, da čekaju da se stvar slegne, odleži, fermentira…

„Moje je tvrdo uverenje: bolje sporije, ali brže“, kontrirao je, u januaru 2004. godine, Koštunica zamerkama na svoj račun, ali su poslovična sporost i neobaveštenost, prosto srasli uz njega: poslednjem su mu javili da je postao predsednik SRJ; kao premijer Srbije poslednji je saznao da deo teritorije nije više pod njegovom jurisdikcijom („Šta je Kosovo? Gde je Kosovo? Čije je Kosovo?…“, kliktao je na beogradskom mitingu); „O tim detaljima ne vodim računa“, odgovorio je znatiželjnima na pitanje koliko je koštalo iznajmljivanje aviona za njegov skorašnji put na kongres „Jedinstvene Rusije“…!

Činjenica je da Koštunica baš nema sreće sa političkim marketingom. Logo stranke, recimo, dizajnirao mu je jedan Beba Popović! Odnose sa javnošću, u jednom periodu, kreirao mu je sam Aleksandar Tijanić! A trenutni nastupi pred medijima kao da su rađeni po tajnom scenariju Srđana Šapera: samo takvom umu može pasti na pamet da preko insajdera u DSS-u Koštunici kao konstantu podvali izmisliću kako je najbolje sa novinarima komunicirati nedeljom, jer tad, kao, nema drugih događaja! Naravno da nema, kad svi spavaju ili vare, a Šaper onda sve događaje, uključujući i ukidanje viza, montira za ponedeljak! I onda Voja ima 6 punih dana da tri puta meri, pre nego što, sporo, ali razložno, jednom (sa)seče!

Iako je još u julu mesecu „anticipirao“ belošengensko protivustavno saginjanje vlasti i ocenio ga kao „do sada najdrastičniji korak u prikrivenom priznavanju lažne države Kosovo“, na sam čin ukidanja viza Koštunica, dakle, nije reagovao. A nije da nije u formi. Viđen je na Voždovcu, kako u kampanji za lokalnu vlast, sa uobičajenom dozom nemarnog cinizma, govori o ljudima kojima je samo do vlasti, ne odajući, pri tom, da mu se pozicija na vlasti ne sviđa upravo onako kako se školarcima ne sviđaju devojčice koje im se sviđaju. Svoj puni profesionalni kapacitet i političku promućurnost pokazao je i u trenutku kad je postalo izvesno da je mrska vlast obezbedila komotnu većinu za usvajanje statuta Vojvodine – najavio je proteste širom pokrajine.

To već miriše na opsenu ili ozbiljan zaokret!

Slobodan Milošević je imao loše mišljenje o protestima na ulicama. Sem u tri slučaja: „događanje naroda“ i mitinzi na Ušću i Gazimestanu.

Vojislav Koštunica je bojkotovao „šetnje“ devedesetih. Podržao je neke naknadne proteste: onaj, 5. oktobra, koji ga je doveo na vlast; protest JSO („Kad lekari mogu da štrajkuju u svojim radnim odelima…“, V. K.) i miting odbrane Kosova koji se završio molebanom ispred hrama sv. Save, pojedinih ambasada i prodavnica „Adidas“, „Nike“, „Reebok“…

Pre dve godine, na Sretenje, Koštunica je priznao savetodavnu ulogu jednog drugog srpskog vođe: „Došli smo u Orašac da se nadahnemo, ohrabrimo i posavetujemo sa Karađorđem…“! Nešto sa vezama između neba i zemlje, očito, ne štima. Ne Karađorđe, pa, ni sam Šaper, ne bi savetovao „demode“ proteste. Mada, priznajem, bio bi to sladak izazov. Za posmatrače.

Bojim se, samo, da bi Koštunica prošao poput ocvale starlete koja stane nasred ulice, skine bluzu, a ne zaustavi saobraćaj. Za nju više nisu uloge lepih devojaka.

Zamislite Voju, mirnog čoveka iz komšiluka, koji sme svakog da pogleda u oči, kako zakorači na ulicu i ne zaustavi saobraćaj.

Ipak je bolje otići u istoriju kao čovek od koga je samo Broz bio duže ne čelu neke partije nego kao – pregaženi političar!

(Ovaj tekst je pisan 898. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)