Kad su stvarali ljudski rod, kaže ta saga, bogovi nedeljama nisu mogli da se dogovore kako ljubav, to najdragocenije blago, sačuvati od ljudske zloupotrebe. Bilo je predloga da ljubav sakriju na vrhu najveće planine: neko je prorekao da će se ljudi kad tad dokopati vrha. Drugi su bili za to da se izmesti u srce najmračnije i najgušće šume: uplašili su se da neko ne zaluta i slučajno otkrije tajnu. Treći su, pak, predlagali da se taj dar zakopa duboko u zemlju: bilo je onih koji su sumnjali u bezbednost dubine. Četvrti su, opet, bili za to da se baci na dno najdubljeg mora: i tu se našao neki skeptik… Na kraju su se saglasili: najmoćniji dar sakriće u ljudskom biću, jer se niko neće setiti da ga baš tu traži. Nekom od bogova palo je na um da se dodatno obezbede: dali su ljudima oči koje gledaju prema van, a ne unutra!

Voleo sam i bio voljen, volim i voljen sam, ali definitivno me niko kao Amigo nije naterao da se zagledam toliko duboko u sebe! Naučio me da ljubav ima dve rođene sestre: strpljivost i dobrotu! Pomogao mi da shvatim da ljubav leči. I naterao da se trudim da budem makar upola onakav kakav on misli da jesam!

Takav je Amigo, jedinstvena kuca na svetu celom!

Moj Amigo, mops, zvanično se zove MANGO UNBEATABLE HEART, od majke Hajdi i oca Bogarhazi Arsena, prvi put je trepnuo 14. jula 2014. godine u jednom malom odgajalištu sela Arapovac, nadomak Lazarevca.

Nikad ga niko nije zvao Mango!

Moja drugarica Sanja, danima je smišljala ime za kucu. Na kraju je oročila spisak na pet imena. Danas se još sećam samo Amiga – to je ime koje je od ponuđenih odabrala moja tada desetogodišnja Milica.

Amigo se ne zove samo tako. Zovemo ga i – Amigić! Migić! Minda! Odaziva se i na – Ej! Alo! Dođi! Reaguje na – Fuj! Ja ga najčešće zovem – Moja Kuca!

Kao što to obično biva sa lepim stvarima, Moja Kuca Amigo u moj život ušao je sasvim neplanirano!

Sredinom 2013. slučajno sam otkrio da je, bez da je ikog pitao, zloćudni ljuskar naselio deo mog grla. Verovatno je podstanar na desnoj glasnoj žici postao i ranije, ne znam, ali tad je detektovan i „tretiran“! To je označilo i kraj mog četvorodecenijskog druženja sa nikotinom. Posle alkohola, sa kojim sam tad već više godina bio u zavadi; i žena koje sam odavno prestao da ganjam ili je bilo obrnuto, ko će ga znati; od svih ovozemaljskih slatkih stvari meni je još ostalo druženje sa – slatkišima. Depresivan, podgojen i prejeden besom, postao sam i fizički težak i sebi i okruženju. Dr Dušan Bjelić sa VMA, koji me je operisao, ljubitelj dugih šetnji, prepisao mi je druženje sa prirodom. Dugo i intenzivno. Tako sam i otkrio Zemunski kej. Ludački dugo sam šetao, nekada i dva puta dnevno. Zaglavljen u životu, odustao od izgledanja, nisam razmišljao o kilogramima i zdravlju. U tim duuuugim šetnjama, uglavnom ispunjenim kojekakvim sanjarenjima, upoznavao sam tog nekog novog mrskog sebe i, najčešće, svađao se sa samim sobom. A onda, gotovo preko noći, počeo da otkrivam okolinu, toponime, ljude koje sam redovno sretao, penzionere, rekreativce, kučkare…

Nikad se ranije nisam zanimao za pse. Kad sam kao mali išao kod babe, u vasojevićko Cecune, na severu Crne Gore, gotovo na samoj granici sa Albanijom, na samom prilasku kući, pre mosta preko potoka, sačekivao bi me Gilov, krupni mešanac, gruvao šapama u grudi, grickao mi uši i bradu, i obavezno, uvek, na kraju te vesele pseće dobrodošlice, vlažnu njušku gurao pod jedan, a zatim drugi pazuh. Sećam se i suza kad prvi put nisam osetio njušku pod pazuhom: bio je tog leta još živ i jedva pokretan, jedva je mogao na noge, preko dana je leškario pored furune, u dnevnoj sobi, što je bila jeres za te krajeve: jesen nije dočekao. To je jedina emocija koja me je dovodila u vezu sa kucama.

Sve češće sam u tim šetnjama kejom zastajao pored klupa gde su galamili vlasnici, dok se iza njihovih leđa, na livadi, vijao veći ili manji čopor pasa. Neki na povocu, neki slobodni, mali i veliki, rasni i dodževi, ali svi razigrani, veseli, slatki… Baš tu sam video, ono što ću kasnije na svojoj koži osetiti: ne vladamo mi psima, psi su naši gospodari. Gledao sam ljude kako besomučno bacaju lopticu što dalje od sebe, uzvikuju „Donesi!“, a onda, posle dvadesetak sekundi, idu i donesu loptu do mesta odakle su je hitnuli, da bi opet, istim, odmerenim pokretom bacili loptu, sada u drugom smeru i posle komande „Donesi!“, malo oklevajući, išli da je donesu, i onda opet i opet i u krug i smešno i psima i vlasnicima i meni… Gledao sam ženu, u haljini, kako puzi ispod letvice koju drži muž dok vučjak zeva, dva metra od njih… Gledao sam kako mladić provlači plastični obruč preko glave malom terijeru, a onda sebi, naizmenično, dobrih deset minuta: na kraju se dečko nepogrešivo provukao kroz obruč, bez da ga dodirne, a pas sa strane samo što nije aplaudirao, oblizujući se.

(Nastaviće se)