Tako je počeo jedan potpuno novi život, njegov i moj, dve zbunjene persone koje se ne poznaju: sumnjam da je on znao šta može da očekuje od mene, ja sam još manje znao šta ću s njim.
Zapravo, lažem: znao sam da sam ga hteo! U stanu, naravno. Na zastakljenoj terasi, ok! Dobro, može i pored kreveta u spavaćoj sobi. Sve dok jedne noći ‘ladno nije uskočio u moj krevet i smestio se tačno između dva jastuka: guzom okrenut ka naslonu kreveta, glavom ka mojim nogama, zahrkao je snom psa pravednika i ljubimca dobročinitelja koji mi je ustupio mesto za spavanje. Potrebne su mi bile noći i noći da se naviknem na njegove česte noćne izlete po svim kotama kreveta.
Privikavanje i danas traje.
On je nežan, mio, razdragan i – gladan i koruptivan: za nagradicu bi dao sve osim obroka. Jeste Moja Kuca, ali jeste i alav! Kovanica „njam-njam“, bila je prva odrednica koju je povezao s hranom. „Klopa“, „jedemo“, „gladan“, „ručak“, „mmmmmmm“… drugi su alarmi koji ga dižu iz najdubljeg sna. Ne daj bože da je neko mljacnuo u kući: istog časa eto ga za petama; tu čeka da nešto baciš preko leđa.
Moja Kuca, čak i kad odem i vratim se posle samo pola sata, u času se stvori ispred još neotključanih vrata, skače i parkira šape na moja kolena, srce mu ubrzano kuca, krupne, razroke oči su širom otvorene, rep se besomučno vrti, jezikom kao da vergla i hoće da mi ispriča: Vlada u stanu ispod opet se igrao loptom, daj nagradicu, komšinica iznad ispustila je šolju ili čašu, nešto je puklo, daj nagradicu, neko je zvonio na interfon, daj nagradicu, možda je poštar, a možda i neko drugi, daj nagradicu, muzika, koju redovno ostavljaš kad izlaziš dosadna je, daj nagradicu, je l’ da da je divan dan za klopu… ovaj šetnju, daj nagradicu, koliko još ima do njam-njam, daj nagradicu, mogli bismo nešto da čalabrcnemo, daj…!
Ja ne znam koliko reči zna Moja Kuca. Nekad mi se čini da kapira sve. A nekad, obično kad se dogovaramo nemuštim pogledima, izgubimo se u prevodu… Kad mi priđe i nekih trideset sekundi me netremice gleda širom otvorenih očiju, to obično znači da je – gladan! Ili, kad mi priđe i nekih trideset sekundi me netremice gleda širom otvorenih očiju, to obično znači da mu je – dosadno! Ima trenutaka kad mi priđe i nekih trideset sekundi me netremice gleda širom otvorenih očiju, to obično znači da – ne zna šta hoće! Ali se dešava i da, kad mi priđe i nekih trideset sekundi me netremice gleda širom otvorenih očiju, to obično znači da – hoće napolje!
Amigo je dugo pišao – čučeći. Digne glavu uvis, propne se na prednje, istegne i polegne zadnje šape – i pusti mlaz. Već sam se pomirio s tim da će me blamirati do kraja života, kad je propišao kereći, sa sve dignutom nogom u vis. U početku nismo baš bili najsinhronizovaniji, dešavalo nam se da piškimo, a dignemo levu ili desnu prednju šapu, ali vremenom je sve došlo na svoje mesto.
„Zatrpavanje“ je posebna priča. Niko na svetu belom ne zatrpava poput njega. Bager mu nije ravan; ma kakav bager: diviziju rovokopača bi ‘ladno pobedio kad bi smeli da mu izađu na crtu. Već sam se skoro pomirio sa saznanjem da to nije pas ko svi psi, dobro, neka se i razlikuje, kakve ima veze što ne zatrpava iza sebe, manja je mogućnost da povredi šapu, a i neće zalud trošiti nokte… A onda smo se zatekli u Zvezdarskoj šumi, sećam se tog našeg prvog proleća, sunce je baš pržilo u parku punom krtičnjaka, po kojem su se lenjo vukli ostali psići u pratnji nekoliko lokalnih mangupa bez ogrlica, ali provereno bezopasnih. Jedan od lokalaca, vučjak bez zadnje leve šape, njuškao je po malenim humkama iskopanim tokom noći, možda i nanjušio neku krticu, ko zna, onda je počeo da kopa prednjom šapom po zemlji, uporno i temeljno, sve dok na mestu gde je bilo uzvišenje sveže zemlje nije nastala oveća rupa. Pet minuta kasnije, dvadesetak metara dalje, gledao sam kako Moja Kuca zadnju desnu šapu zabada u brdašce zemlje, trza je, njoj se pridružuje leva šapa, i ona poput lopate zahvata zemlju i lansira je daleko iza sebe, najpre polako, zatim sve brže i brže, celo telo je igralo i trzalo se u ritmu zamaha šapica, i glava je odskakala, sa sve naboranim obrazima koji su se krivili i tresli… Onda je naglo stao, protresao grivom i pogledao me krupno otvorenim razrokim očima:
„Je l’ vidiš da umem“, čitao sam mu u pogledu.
Onda ga je krenulo, štono bi rekli: zatrpava i na goloj zemlji, i na livadi, i na betonu, i na asfaltu… Zatrpava iz čista mira! Stane, onjuši, napne se i krene, to leti na sve strane – i lišće, i zemlja, i kamen…! Ta manija ga nije napustila do današnjih dana. „Tako je, bravo, Amigo“, lozinka je za prestanak tih kopačkih aktivnosti. I ispružena ruka, s nagradicom među prstima, podrazumeva se!
(kraj – sledećeg ponedeljka)
P.S. Ovaj tekst pisan je dan posle fudbalske utakmice Rusije, Hrvatske i Srbije u četvrtfinalu Svetskog prvenstva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
