„Mene je, moram da priznam, noć uvek asocirala na svoju lepšu stranu – na zvezde, na mesečinu, na začarane senke ispod drveća, na rascvetali jorgovan u aprilu ispod modrog neba, na krupan sneg…“ – zapisala je drugarica Marković 1993. godine!

Da su malo kopali po arhivskoj građi možda bi prepoznali slično oduševljenje u ne tako dalekoj istoriji:

„Senke su uzbudljivije noću na mesečini i pod zvezdama, a noćni sneg je krupniji“ – govorio je Adolf Hitler, daleke 1936. filmskim radnicima.

Slučajnost?! Isto kao što se prvi brojevi matičnog broja slučajno podudaraju sa datumom rođenja!

A da su se samo setili, vajni analitičari, i sveli linije dodira u jednu tačku, možda bi sve bilo drugačije.

Dilema – ko u bračnom paru Milošević/Marković na koga utiče – prestala je biti dilemom onog časa kad je Mira Marković, energijom svog talenta nahrupila u medije i u magazinskim opisima počela da anticipira događaje koje je sama kreirala. Praktično svi potezi koje je Milošević povlačio, svi obračuni koje je vodio, sve žrtve što ratne, što mirnodopske, plod su gotovo parališućeg dejstva slepog osvetničkog fanatizma Mirjane Marković. U strahu od silaska s trona, kao rigidni kolumnista, u svojim „crvenim zapisima“ plela je intrige, kovala zavere, najavljivala političke egzekucije i izricala presude.

U jednom od najvećih poljskih romana, i po obimu i značaju, „Noći i dani“ Marije Dombrovske pisalo se o životu jedne obične građanske poljske porodice na razmeđu prethodnog i ovog veka. Dnevnik „Noć i dan“ (i slična štiva – „Odgovor“ ili „Između istoka i juga“) profesorke Marković, najpre u „Dugi“, a zatim „Bazaru“ i „Politici“, imao je za temu Familiju, ali i šire okruženje Familije.

U početku su to bili benigni rukopisi o „polarnim noćima i blistavim danima“, a autorka se, dok je pisala Dnevnik, osećala „kao da piše pismo nekom važnom i dalekom, kome nema drugi način da kaže šta misli…“. Ubrzo su se stvari promenile: čempresi su prestali da šume, cvrčci su se utišali a pahulje snega su izgubile u bleštavosti.

Drugarica koja je Kamija čitala samo jednom, i nikad više, Turgenjeva samo leti, a „Jamu“ – nikada, („…štaviše, molila sam profesore da me puste sa časova jer nisam mogla da slušam o tom nasilju“) i žena koja je izlazila iz bioskopa ako ima više scena nasilja („ako ih je manje, žmurim, držim ruke na očima i na ušima dok te scene ne prođu“) preko noći se zainteresovala za – nasilje. Najpre kao pojavu, dakako, ustvrdivši da su nosioci nasilja na planeti – muškarci. I da je nasilje – „muška tekovina“. ONA nije znala nijednu ženu u tom zanimanju: „Žene koje su u zatvorima, mora da imaju višak muških hormona“.

U nešto kasnijoj fazi, sociolog Mira Marković je nasilje identifikovala kao – stanje: „Ali, svakom nasilju u Srbiji jednom dođe kraj. Protiv Turaka su ustali Srbi, protiv četnika partizani, protiv nacista komunisti. I sve nasilnike, koji svojim tekstovima u štampi i na televiziji, kao korbačem nekad, udaraju svakoga ko im se ne sviđa i ko im se nađe na putu, neko će ipak jednom zaustaviti!“ („Duga“, 14. decembra 1995)

Već gotovo Hemingvej u suknji, lider JUL-a je stvari ubrzo konkretizovala i personalizovala, pa je o Vuku Draškoviću pisala kao o „bradatom, čupavom, poluizbezumljenom strašilu“, Danici Drašković je pripisala „osobine poludivljih stočara i drumskih razbojnika koji sačekuju putnike iza krivine i otimaju im prtljag i decu“, a Zorana Đinđića je optužila da je „pomogao da se u Srbiji odrede mete bombardovanja“. Vesnik političkih čistki bila je i kad su u pitanju Milo Đukanović, Milan Panić, Borisav Jović, Slavko Ćuruvija, Ivan Stambolić…

Praktično kompletna romaneskna crvena biografija prve drugarice Jugoslavije levitirala je između romantike, zlokobnosti i osvete.

Čemu MM danas u Danasu!?

Žena u čijoj je sumnjivo pribavljenoj nekretnini nedavno uhapšen Joca Amsterdam ovih dana se usprotivila prodaji JUL-ove netom „povraćene“ vile u Venizelosovoj ulici: „JUL više ne postoji, neka se zgrada vrati društvu, pa neka država odluči šta će s njom“, poručila je Mira sveteći se zaboravnim drugovima iz JUL-a koji nemaju razumevanja za njene patnje pod mesečinom u snegom okovanoj Moskvi.

Mira se, inače, oglasila istog dana kad su Vojislav Koštunica i Velja Ilić Ustavnom sudu Srbije predočili svoj nadaleko čuveni legalitet i založili se za očuvanje vojvođanskih nepokretnosti u ataru države Srbije.

Epidemija ili moda, šta god da je, dobro je po državu kad njene interese brane i oni koje su mnogo učinile da se Srbija nađe tu gde jeste.

Muči me samo jedno: kome li se svete ova dvojica?

(Ovaj tekst je pisan 926. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)