Najzad je došao i Dan izbora.
Obukao sam novu košulju, parno odelo za svadbe i sahrane i dobro izglancao cipele.
Bio sam spreman da krenem.
Došao sam do prvog glasačkog mesta.
– Dobar dan, ja bih hteo da biram – rekao sam dežurnom u komisiji.
On se vidno zbunio.
– Vi bi… da birate? – bio je čak i malo sumnjičav.
– Da! – potvrdio sam odlučno. – Ja bih da biram!
Dežurni je otišao da se sa nekim posavetuje.
– Gospodine, na našem glasačkom mestu po odluci Republičke izborne komisije može samo da se glasa!
– Pa šta sad ja da radim? – nisam krio zabrinutost.
– Ako vi, gospodine, baš insistirate da birate… To vam je malo dalje…
Zahvalio sam se i krenuo malo dalje.
Na drugom izbornom mestu ponovila se ista scena.
Mladi član komisije je takođe bio zbunjen mojom željom da biram.
I on je morao da se posavetuje, pa me uputio još dalje.
Gde god da sam stizao, već se pročulo za mene, i svi su me slali još dalje.
Tako da sam išao sve dalje i dalje.
Prevalio sam bio priličnu razdaljinu.
Najzad mi se sreća osmehnula.
– Vi ste onaj koji hoće da bira? – dočekao me je sa osmehom jedan simpatičan čovek u slatkoj maloj kućici ofarbanoj u srpsku trobojku.
– Da, taj sam! – potvrdih sa olakšanjem.
– Pođite sa mnom!
LJubazni čovek me je doveo do jedne bele linije.
– Evo ovde Vi i slični vama možete da birate – reče i pokaza tu liniju.
– Ja Vas ništa ne razumem – morao sam da priznam – Šta ja sad treba da radim?
– Vrlo je jednostavno, gospodine – smeškao se ljubazni. – To vam je državna granica. A vi birate: idete ili ostajete.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
