Da budem iskren, čak mi je bio antipatičan.

Direktor propale firme, jako zanimanje!

Hladno me je dočekao.

Ali to se moglo i očekivati.

Nijedan direktor se baš ne raduje stečajnom upravniku!

Međutim, uskoro sam počeo da menjam mišljenje.

Iako je firma izgledala potpuno bankrotirana, direktor mi je ukazao na neke potencijale.

Recimo, atraktivan poslovni prostor.

Tu smo lako našli zajednički jezik.

On je potpisao, a ja sam ga izdao svojim prijateljima.

Pa je stekao moje simpatije.

Zatim je za male pare omogućio da otkupim skladištene zalihe.

On je potpisao, ali smo podelili po pola jer sam video da je korektan čovek.

A kad je prepisao službene stanove našoj deci, video sam da je i porodičan čovek.

Tako da se nisam iznenadio kad mi je poklonio službeni auto.

Jer smo postali još bliži.

Ipak, najveće zajedničko iskušenje bila je poseta finansijske inspekcije.

Bilo je zaista teško.

Ali prava iskušenje samo učvršćuju bliskost.

Tako da me ne iznenađuje što smo sada jako vezani.

Jedino mi smeta što je to baš lisicama…