Tog jutra ponovo je došla na red Kalenić pijaca.

Vedro i ljubazno, obilazila je tezge sa sirom, kajmakom, pršutom, kobasicama, i nasmejano prihvatala da proba sve što su joj seljaci ponudili.

Posle doručka posedela je malo u parku i uživala u mirnom, sunčanom danu. Šteta što nije vikend, pomislila je gospođa Hadži-Antić. Vikendom su one divne i vesele svadbe. Vikendom se uvek sjajno provede.

Ali, bio je radni dan i ona je lagano prošetala do oglasne table pored crkve. Nije volela radne dane jer su joj budili tužne uspomene.

Stavila je naočare i počela da čita umrlice. Četiri sahrane, dva četrdesetodnevna pomena i jedna polugodišnjica. Ljudi sve češće umiru, zaključila je gospođa Hadži-Antić. Izvadila je iz tašne crnu maramu koja ju je podsećala na pokojnog supruga i uputila se prema groblju. Duboko saosećajući sa ožalošćenima, obišla je grobnice i nevoljno prihvatala njihove ljubazne ponude.

Posle ručka otišla je kući da se malo odmori.

Predveče je pozajmila od komšije „Politiku“ i potražila rubriku iz kulture. Odbrane doktorata i magisterijuma, proslave matura i fabrički jubileji su je zamarali. Volela je kulturu.

Te večeri bilo je zakazano šest promocija knjiga, tri otvaranja izložbi i jedna pozorišna premijera.

To je bila izdašna ponuda za večeru.

Oseća se bolji život, pomislila je gospođa Hadži-Antić.