INTERVJU Selah Sue: Najlepša je stvar ne osećati se sam, već povezano

Vođen magičnim glasom Selah Sue ovaj projekat je rezultat saradnje između belgijske ikone i tandema otac–sin, Stefanea i Elvina Galanda. Prvobitno izgrađen oko muzičkog univerzuma porodice Galland, koji spaja organski gruv, savremeni džez i najsavremeniju produkciju, projekat je dobio novu dimenziju kada je Sela njihove instrumentalne kreacije pretvorila u snažne pesme, stapajući soulful intenzitet sa elektrišućom energijom uživo.

Album je izašao, publika ga voli kao i kritika, mi ćemo imati prilike  da ga čujemo u 14. maja u Bitefartcafeu, a pre toga smo popričali sa talentovanom belgijskom pevačicom.

Vaš projekat sa bendom Gallands ima veoma specifičan spoj džeza, soula i moderne produkcije. Kako je sve to počelo i šta vas je privuklo saradnji sa Stefanom i Elvinom?

Pre otprilike godinu dana Stefan, bubnjar i otac, poslao mi je poruku i pitao da li bih gostovala na nekoliko pesama na festivalu Jazz Middelheim. Iskreno, u početku nisam znala ko je on, ali mi je muž rekao da je u pitanju jedan od najboljih džez bubnjara u Belgiji i da bi trebalo da prihvatim. Otišla sam kod Elvina, preslušala njihove instrumentalne ideje i bila oduševljena koliko su sofisticirane.

Na tim podloga ma sam napisala pesme poput Another Way, In A Minute i Rise As One. Nastupili smo na festivalu i tada sam pomislila da bi bilo sjajno da snimimo album, jer je saradnja bila potpuno prirodna i laka. U naredna tri meseca napisali smo još osam pesama, snimili album i krenuli na turneju. Sve se odvilo vrlo brzo i spontano.

Kako uspevate da spojite različite žanrove, a da ne izgubite identitet? Kako funkcioniše vaša dinamika u bendu?

Od početka smo imali veliko međusobno poštovanje. Na albumu se jasno čuju tri različita identiteta, ali niko nije dovodio u pitanje tuđi rad. Oni su radili svoju produkciju i sviranje bubnja, ja vokale, i sve smo uklopili bez problema.

Na sceni je to još izraženije – Stefan svira toliko zanimljive ritmove da me to fizički pokreće na drugačiji način. Njegova energija utiče na mene i daje mi dodatnu inspiraciju. Zaista je zadovoljstvo svirati zajedno.

Publika odlično reaguje na projekat. Šta vas je najviše iznenadilo u reakcijama slušalaca?

Iskreno, sve me je iznenadilo. Mislila sam da će publiku morati da se „ubedi“ u ovaj zvuk, da je možda previše kompleksan i nedovoljno radiofoničan. Međutim, ljudi su ga odmah prihvatili. Reakcije su sjajne, a pesme se čak i dosta vrte na radiju, što nisam očekivala.

Šta biste voleli da publika ponese sa vaših nastupa – muzički i emotivno?

Najbolje je da dođu i sami dožive koncert. To je jedno duboko i veoma muzičko iskustvo. Na sceni imam veliku slobodu, pevam na način koji ranije nisam, sa mnogo višim i eteričnijim tonovima.
Osećam neku vrstu duhovne povezanosti i kontakt sa publikom. Ako su ljudi otvoreni, možemo zajedno da doživimo taj osećaj zajedništva – a to je, po meni, najlepša stvar, ne osećati se sam, već povezano.

Vaš prethodni nastup u Srbiji bio je zapažen. Kako pamtite poslednji koncert i čemu se najviše radujete sada?

Iskreno, ne zamerite, ali se ne sećam – imam pamćenje kao zlatna ribica (smeh). Ipak, obožavam da nastupam uživo i uvek mi je posebno drago kada sviram van Belgije i Francuske, jer tamo najčešće nastupam.

Zato me svaki koncert u inostranstvu dodatno raduje i uzbuđuje  jedva čekam da ponovo dođem.

Kako je izgledao proces pretvaranja njihovih instrumentalnih ideja u kompletne pesme? Da li je bio postepen ili je sve dolazilo iz trenutne inspiracije?

Kod mene to najbolje funkcioniše kada je sve odmah i spontano. Prve melodije koje smislim obično su i najbolje. Najveći izazov je kasnije pisanje teksta – uklopiti reči sa melodijom i zadržati smisao. Ipak, sve je išlo veoma brzo. Napisati osam pesama za tri meseca zaista je brzo i znači da ne razmišljaš previše, već stvaraš instinktivno, bez ega. To je bio fantastičan osećaj.

Kako se energija vaših nastupa uživo razlikuje od vaših solo koncerata?

Na sceni uvek dajem maksimum, ali ovo iskustvo je posebno jer smo sada pravi bend. Kod solo nastupa, čak i kada sam okružena sjajnim muzičarima, to je i dalje moj projekat i ja sam u centru pažnje. Ovde postoji mnogo više prostora i za ostale članove, jer je ovo zajednički projekat.

Zbog toga sam na sceni opuštenija – mogu više da slušam, da reagujem i da uživam u muzici. To je nešto što bih volela da zadržim i u budućnosti.