Kombi sa parama koji sam vrebao da opljačkam parkirao se tačno pored mog automobila, jedan čuvar je otišao u prodavnicu, a drugi se momentalno onesvestio kad sam izvadio pištolj.

Vrata kombija uopšte nisu bila zaključana, ja sam kao od šale prebacio džak pun para u svoja kola, i neprimećen zbrisao.

Osetio sam jaku potrebu da se zahvalim bogu na tolikoj nesebičnoj podršci, i otišao sam pravo u crkvu.

Pokupovao sam sve sveće koje su imali, i zamolio crkvenjaka da ih u moje ime zapali, a zatim sam na svaku ikonu stavio veliki novčani prilog.

Kad sam obavio i molitvu, požurio sam da se sakrijem u svoje sklonište.

Već sam bio prilično odmakao, kad sam shvatio da sam u religijskom zanosu u crkvi zaboravio ceo džak sa ukradenim parama!

Munjevito sam se vratio nazad u crkvu, nadajući se da ga neko nije već maznuo.

Međutim, čim sam ušao, crkvenjak je povikao: „To je on!“

Razočaran i besan, očekivao sam da me opkoli policija, ali umesto njih, opkolili su me popovi.

– Gospodine, Vi ste naš dobrotvor! – reče jedan kitnjasti. – Neka Vam je Bog u pomoći!

Ništa nisam razumeo i pokušavao sam da se probijem ka izlazu.

– U ime Oca i Sina i Svetoga duha! – preprečio mi je put jedan sa visokom kapom i kandionicom. – U ime naše crkve dodeljujemo Vam ovaj orden Velikomučenika Mandarija Lakorukog za veliki doprinos našoj crkvi, a samim tim i Bogu, kao i doprinos crkvenom krovu, crkvenoj ogradi i poboljšanu standarda sveštenih lica…

Najzad sam ukapirao. Popovi našli moj džak.

Šta je – tu je, primio sam orden i zahvalio se sveštenicima i vernicima prigodnom besedom.

Stvarno su divni ljudi ti popovi, nikad me niko nije tako ispoštovao.

Za sledeći plen smo se već dogovorili da će mi oslikati lik u oltaru…