Čiča Gliša 1

– Gospodin Srbljanović? – obratili su mi se ljubazno.

– Jeste ja sam Srbljanović.

Momci su me bez daljeg dijaloga uhvatili pod ruku, strpali u službeni auto i uskoro sam se obreo u jednoj zgradi u centru. Iskreno rečeno, tako su izgledali, nisam smeo ništa da ih pitam.

Malo smo svi zajedno ćutke posedeli u nekakvoj čekaonici i onda su me ugurali kroz jedna vrata.

– Jesi li ti taj Srbljanović? – obratio mi se… lično Predsednik!

Počeo sam nešto da mucam, ali on je očigledno žurio.

– Slušaj me, Srbljanoviću, ja ti nemam vremena za gubljenje… Pa ću biti kratak i jasan. Dakle, ja sam planirao da ti budeš poslanik srpske opozicije u novom sazivu Skupštine!

– Ali… Predsedniče… molim vas – jedva sam progovorio od šoka – Pa, zašto ja…?

– Zato, Srbljanoviću, što neko mora biti opozicija, čoveče! Trenutno u novom skupštinskom sazivu ja imam… da se ne lažemo 100 odsto poslanika! A na žalost u toj demokratiji mora da postoji i nekakva… kakva- takva… opozicija.. Pa ćeš ti i tvoji biti ta opozicija!

Adrenalin mi je pomogao da progovorim razgovetnije.

– Gospodine Predsedniče, ovo je očigledno neka velika greška! Ja uopšte nisam član ni jedne stranke, ja se ne bavim uopšte politikom, nemam apsolutno nikakve veze sa izborima, i molio bih vas…

– Jesi li ti na svom glasačkom listiću nacrtao „Čiča Glišu“?! – oštro me je presekao Predsednik.

Bio sam šokiran razotkrivanjem te moje glasačke intime.

– Jesi jesi… Sve ja znam.. I ne pitaj kako znam… Moram da znam! Ja sam vaš predsednik, i otac i majka! Dakle, zato što si prilikom glasanja na svom glasačkom listiću nacrtao „Čiča Glišu“ i time dao do znanja da si u suštini protiv mene, a meni je opet od svih nevažećih listića baš tvoj bio najsimpatičniji… Jer je ipak moj izborni slogan „Za našu decu“… A naša deca vole „Čiča Glišu“… Tako da sam tebe odabrao da formiraš opoziciju u skupštini!

– Ali, gospodine Predsedniče, to je bilo moje glasačko pravo… da neću da glasam ni za koga… i da ubacim nevažeći listić… To ne znači da sam ja automatski opozicija… Samo znači da ne podržavam nijednu ponuđenu političku opciju… – ponovo sam pokušao da dođem do reči.

– Tako je – neočekivano se sa mnom složio Predsednik. – Sve si u pravu! Ali, Srbljanoviću, vas koji ste crtali, križali, šarali i predavali nevažeće listiće ima četiri odsto čoveče! Vas je bre više nego što je bilo koja opoziciona stranka dobila glasova na izborima! Tako da… ti si dobio zadatak , skupi te tvoje razne crtače listića, dobićete jedno 10 do 12 mesta u skupštini… I da najzad i ja imam neku realnu opoziciju!

Nisam imao nikakvog izbora, ona dvojica su i dalje čekala pred vratima, i morao sam da pristanem da budem poslanik.

Međutim, kad su mi pokazali kolika će mi biti plata, pa dnevnice, pa putni troškovi, pa cene u skupštinskom restoranu, počeo je da mi se dopada taj posao.

Samo se malo brinem da se iznenada odnekle ne pojave i predstavnici onih što uopšte nisu glasali na izborima. Njih ima najviše, 51 odsto, imaju apsolutnu većinu, pa će onda možda oterati mene, a uzeti Predsednika za opoziciju…